Крив је!
Пише: Српскопитање
Прошли су избори у Републици Српској. Резултати су послали јасну политичку поруку: СНСД је поново остао доминантна политичка снага у Српској.
А избори се приближавају и у Србији.
Јавност се пита: хоће ли бити промјена?
То ће да одлуче грађани Србије.
Али једно питање већ сада вриједи поставити: да ли смо, у силној буци, протестима, оптужбама, политичким сукобима и свакодневним подјелама, заборавили да погледамо шта је заиста урађено?
Александра Вучића можете да волите. Можете да га не волите. Можете да гласате за њега или против њега. Можете му замјерити много тога. Али постоји нешто што је много теже оспорити: Србија данас није иста земља каква је била прије тринаест или четрнаест година.
И зато хајде једном да ствари окренемо наопачке.
Хајде да кажемо да је Александар Вућић — крив.
Александре Вучићу, крив си!
Крив си што данас имамо километре нових аутопутева и што се путеви граде кроз дијелове Србије кроз које се деценијама пролазило истим старим саобраћајницама.
Крив си што је инфраструктура постала једна од највећих државних тема. За некога си због тога крив. А неко ће једноставно да каже:
ХВАЛА!
Крив си, Александре Вучићу.
Крив си што се поново говори о жељезници. Крив си што Србија добија брже и модерније пруге и што воз више не мора да буде симбол неког прошлог времена. За некога си крив. А неко ће рећи:
ХВАЛА!
Крив си, предсједниче!
Крив си што се граде и обнављају болнице, клинички центри, здравствене установе и породилишта. Крив си што се улаже у опрему и инфраструктуру здравственог система. Наравно да није све идеално. Није и не моће да буде. Али погледајмо гдје смо били, а гдје смо данас? За некога си крив. А неко ће да каже:
ХВАЛА!
Крив си, Александре Вучићу!
Крив си што се граде и обнављају школе и вртићи. Крив си што је основно образовање у јавним школама доступно без школарине сваком дјетету. Крив си што се од државе тражи још више — управо зато што данас знамо да више и може. За некога си крив. А неко це рећи:
ХВАЛА!
Али, предсједниче, имаш још један озбиљан проблем. Крив си што смо се навикли: на пуне ресторане, на пуне кафиће, на тржне центре, викенде на планинама, на љетовања, да авионом одемо на неколико дана у европски град… Навикли смо се на нове аутомобиле, навикли смо се да желимо још.
И то је можда највећа иронија сваког напретка: оно што је некада било луксуз, веома брзо почнемо да доживљавамо као нешто што нам припада само по себи. И онда заборавимо одакле смо кренули.
Крив си, Александре Вучићу!
Крив си што је простор уз Саву који је деценијама био запуштен претворен у потпуно нови дио Београда. Можемо да расправљамо о Београду на води. О његовој архитектури. Цијенама. Моделу развоја.
Можемо да се политички не слажемо ни око једне његове тачке. Али једно више не можемо: не можемо да се правимо да тај дио града не постоји.
За некога си крив, а неко ће рећи:
ХВАЛА!
Крив си и за Сурчин. Крив си што мјесто које многи ван Београда једва да су помињали данас везујемо за „ЕКСПО 2027“, Национални стадион и велике инфраструктурне пројекте. Крив си што ће Србија бити домаћин великих међународних догађаја.
Крив си што ће Србија 2027. године, заједно са Албанијом, угостити најбоље младе фудбалере Европе. Крив си што је УЕФА одлучила да се финале Лиге Европе 2029. године игра на Националном стадиону Србије.
Некада смо такве утакмице гледали на телевизији из Лондона, Рима, Мадрида и других европских метропола. А сада ће Европа доћи овдје. У Србију!
За некога си крив. А неко ће да каже:
ХВАЛА!
Крив си Вучићу, јеси!
Зато што од Србије тражимо више. Размазио си нас! Можда људи не схватају колико је управо то важно. Јер од земље од које ништа не очекујете — ништа ни не тражите.
Од државе у коју вјерујете и сматрате да може више, тражите: веће плате, боље болнице, боље сколе, више путева, више правде, боље институције, више реда, још бољи живот…
И треба да тражимо. Србија мора да буде још боља. Зато овај текст није тврдња да је све савршено. Није, нити може да буде. Није ни тврдња да власт не треба да буде критикована. Треба и мора! Да би била боља и ефикаснија.
Сваку власт. И ову и сваку будућу.
Али постоји огромна разлика између критике и тога да одбијамо да признамо оно што видимо сопственим очима.
Можемо Александра Вучића да волимо.
Можемо да га не волимо. Можемо да му замјерамо. Можемо да га критикујемо свакога дана. Али путеви остају. Пруге остају. Болнице остају. Школе остају. Стадиони остају. Градови трају. Инвестиције остају. И на крају политчке буке остаје само једно питање:
ШТА ЈЕ ОСТАЛО ИЗА ТЕБЕ?
Зато, Александре Вучићу… Крив си!
Крив си што је данас тешко у једном тексту побројати све оно што се у Србији промијенило. Крив си што грађани Србије данас очекују више него прије десет или петнаест година. Крив си што више није довољно обећати. Сада мора нешто и да остане иза тебе.
А можда ти тек предстоји највећа „казна“.
Да једног дана поново преузмеш одговорност за Владу Србије и покажеш да ли овај темпо може да се настави. Не зато што било ко треба унапријед да добије глас.
Глас се заслужује!
И не зато што грађани треба некоме да кажу „хвала“ зато што ради посао за који је изабран. Него зато што на изборима треба хладне главе погледати шта је ко говорио — а шта је иза њега остало.
Јер историја не памти објаве.
Не памти транспаренте.
Не памти дневне свађе.
Не памти ко је коме добацио увреду у телевизијском студију.
Историја памти оно што остане.
А онда нека сваки грађани Србије сам узме оловку.
Нека погледа Србију некада.
Нека погледа Србију данас.
Нека погледа шта је добро.
Нека погледа та није.
Нека одлучи шта жели сутра.
И нека заокружи по својој савијести.
А до тада остаје једна иронична оптужница:
АЛЕКСАНДРЕ ВУЧИЋУ — КРИВ СИ!
Крив си што данас од Србије очекујемо много више.
Крив си што знамо да може више, ти си нас научио томе.
И ако је то кривица – онда ће коначну пресуду, као и увијек у демократији, написати грађани Србије.
Нека Бог чува Србију.
И Србе.
И тебе, Александре Вучићу, обични грађанине, сине нашег народа…
ФОТО: Српскопитање
