Сложене политичке игре и војне рачунице иза крваве кулисе Козаре: четничко-усташки споразуми из 1942. године (фото)
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (3)
Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
Заједнички мото фељтона:
„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”
— Тоне Светина, „Вучићи Козаре
ОД „САРАДЊЕ“ ДО ДРЖАВНЕ СЛУЖБЕ И ЛОКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ГОЛОГ ОПСТАНКА
Са промоције зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“ на Међународном сајму књига у Београду, на штанду Представништва Републике Српске у Србији. На панелу говоре еминентни историчари и истраживачи (слева надесно): др В.Ђурић Мишина, Раденко Вујасин, др Немања Девић, док конференцију и разговор води новинар и публициста Зоран М. Кос.
Анализирајући пројекат (Зборник) „Кад прошлост проговори“неодвојиви део наших истраживања постаје и монографија професора са Факултета хрватских студија Свеучилишта у Загребу, др Влатке Вукелић и др Владимира Шумановића
Историчар др Владимир Шумановић (рођен 1988. у Загребу), доцент на Одсеку за повијест Факултета хрватских студија Свеучилишта у Загребу. Докторирао је на теми „Кључни војно-политички догађаји у источној Босни 1942.“, а његова коауторска монографија представља темељ за нову научну демистификацију односа снага у ратној Босни.(Фотографија је преузета sa https://narod.hr/ ).
, под насловом „Четничке постројбе у служби Независне Државе Хрватске“ (Школска књига, Загреб, 2021)]. (Напомена приређивача:Рад др Владимира Шумановића под насловом „Споразуми о четничкоме признању врховништва Независне Државе Хрватске“ објављен је управо у нашем Зборнику радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“). Ова књига доноси темељан историографски заокрет. Како у својој стручној оцени и приказу ове монографије наводи хрватски историчар Марко Ардизоне (Marko Erdizzone), реч је о првом научном делу које се овом контроверзном темом не бави паушално или успутно, већ је поставља у примарни фокус истраживања, ослањајући се на огромну, до сада потпуно необјављену архивску грађу .
Ардизоне истиче да монографија доноси радикалну промену парадигме: аутори аргументовано одбацују досадашњи појам „сарадња“ као научни промашај социјалистичке историографије. Према његовој оцени целог дела, архивске преамбуле потписаних споразума јасно доказују да то нису били уговори две равноправне војне стране, већ документи којима су локални српски прваци формално признали врховништво НДХ као своје државе, одричући се претходних циљева њеног рушења ради голог биолошког опстанка .
ТАКСОНОМИЈА* СНАГА И СЛУЧАЈ КОЈИ ШОКИРА: ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИК ВАСИЛИЈЕ ЛАЛИЋ
(*ТАКСОНОМИЈА–(сврстати, класификовати) и nomos (закон, наука))
Проучавајући интерну документацију НДХ, Ардизоне скреће пажњу на прецизну номенклатуру коју аутори уводе . Из доступних извора изведена је егзактна бројка: категорија званичних „четника – субораца“ обухватала је приближно 8.240 бораца на простору заједничке западне и средње Босне. Насупрот њима стајали су колоквијални „италијански четници“ под командом Рима и непријатељски расположени „четници – одметници”. Ова велика група српских устаника која је признала Загреб имала је и свој институционални оквир, „Главни штаб босанских четничких одреда“ . На челу ових јединица у сливовима Врбаса и Босне стајали су команданти који се редовно помињу у извештајима из тог периода.
Слика 1: Чланови Команде босанских четничких одреда који се помињу у архивским изворима о споразумима из 1942. године. На фотографији су Лазар Тешановић (командант Четничког батаљона „Обилић“ и касније Средњобосанског корпуса ЈВуО), мајор Славољуб Врањешевић (командант западне Босне, аутор интерног извештаја о пакту са НДХ као „дефинитивном свршетку рата“) и Мирко Џомбић.(Фотографија је преузета из историјске архиве Равногорског покрета).
У свом приказу, Ардизоне наглашава запањујуће примере који осликавају како је та државна „служба“ изгледала u суровој пракси:
Четници као општински апарат
Књига таксативно наводи појединачна имена четника који су ушли у бирократски систем НДХ као званични општински начелници, бележници, благајници и повереници .
Школство под словом „У“
Пучке школе у околини Добоја, у селима Доња Грабска, Кожухе и Осјечани, деловале су унутар званичног образовног система НДХ и под контролом државних инспектора из Загре.
Бизарна ратна стварност
Као најрадикалнији пример, издвојен је истакнути четнички првак из Требавског одреда Василије Лалић, који је званично био директор пучке школе у селу Кожухе. Да би сачувао школу и писменост српске деце, овај четнички вођа је практично био пријављен као државни службеник ког је плаћало министарство из Загреба.
ПОВЛАСТИЦЕ, ЗЛОЧИНИ И СЕЛЕКТИВНА ПРАВДА
Уговори су за српско становништво донели пакет конкретних повластица: слободу православне вере, неометану трговину на сајмовима, редовно снабдевање храном од стране Загреба и ефикасно лечење рањених четника у државним болницама НДХ у Бањој Луци, Прњавору и Тузли. Такође, кључна тачка била је ослобађање заточеника из концентрационих логора (Јасеновац) на писмену препоруку четничких команданата .
Осврћући се на питање ратних злочина, Марко Ардизоне у својој рецензији наглашава закључак аутора да већина припадника „четника-субораца“ није чинила злочине. Инциденти су били локализовани, углавном везани за Зенички четнички одред (који је стално кршио пакт), те делове Борјанског и Требавског одреда. Начин на који је Загреб реагивао на ове преступе разоткрива сву суровост ратног прагматизма: власти НДХ су кажњавале четничке злочине само тамо где су имале војну премоћ да наметну вољу]. Злочини великих и моћних четничких јединица остајали су потпуно несанкционисани јер Загреб није смео да ризикује нови отворени рат
ИДЕОЛОШКИ РАСКОЛ И “КОНАЧНА” НАУЧНА ПРЕСУДА
Један од најважнијих доприноса ове монографије, према Ардизонеу, јесте дефинитивно документовање потпуног раскола између ових босанских одреда и Равногорског покрета генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Извори потврђују да је Врховна команда из Србије била изричити противник било каквог признања павеличке државе. Босански „четници-суборци“ су водили потпуно независну, локалну политику голог опстанка и, осим имена, са Равном Гором нису делили исте ратне и политичке циљеве.
Управо док је званична ратна пропаганда у Загребу величала борбе на Козари и Поглавников боравак у рововима
Насловна страна пропагандног усташког листа „Усташа – вијестник хрватског усташког ослободилачког покрета“, број 28, од 12. српња (јула) 1942. године. Главна фотографија приказује Анту Павелића у рову са војницима, уз потпис: „Поглавник је на борбеним положајима у Козари био међу војницима у рову“.
, приказивала заповеднике који контролишу фронт и Павелића који се рукује у првим редовима
Архивска страница из усташке пропагандне штампе из лета 1942. године која садржи две фотографије са терена. Горња приказује војне заповеднике НДХ који двогледом осматрају терен, док доња приказује Анту Павелића у разговору и руковању са скупином људи испред једне зграде. Страница носи званични пропагандни наслов: „Поглавник у првим редовима и међу народом“.
, или организовала политичке пријеме за одабране делегације
Архивска пропагандна страница из усташке штампе која приказује пријем у Загребу, насловљен као: „Радници из источних крајева Хрватске код Поглавника“. На серији фотографија приказан је Анте Павелић током званичних сусрета, руковања и говора пред окупљеном масом на тргу испред Банских двора.
ради привидног мира, иза кулиса су се ломила копља око војног опстанка. Чак штавише, Загреб је ове уговоре склапао иза леђа својим моћним савезницима, Немцима и Италијанима, и директно противно њиховим интересима .
На кључно питање монографије: „Јесу ли четници који су признали врховништво НДХ заиста били у њеној служби?“, Марко Ардизоне закључује да аутори дају потпуно потврдан одговор . Вагајући све доказе, превагнула је чињеница да је од пролећа 1942. године, кроз војну и цивилну структуру уговора, овим јединицама кретање било строго ограничено, снабдевање муницијом контролисано, а њихова свакодневица потпуно интегрисана и подређена правно-политичком апарату НДХ.
Овај сложени систем „четника-субораца“ брутално је срушен у лето 1943. године под налетом великих офанзива партизанских снага (НОВЈ), након чега су контролу над преосталим јединицама преузели Немци, стављајући тачку на једну од најневероватнијих егзистенцијалних драма Другог светског рата на нашим просторима.
УЗ ДУЖНОСТИ И ПОВЛАСТИЦЕ: ВОЈНА СТВАРНОСТ НА ТЕРЕНУ
Истраживање др Владимира Шумановића доноси прецизан увид у то како је функционисао војни суживот на терену и у којој мери су четнички одреди заиста били интегрисани у ратни систем Независне Државе Хрватске. Свака замисао о самосталним војним операцијама српских устаника била је онемогућена папиром — за било какву врсту акције четнички прваци су морали да траже претходну писмену дозволу од надлежног команданта домобранске дивизије или бригаде са којом су потписали уговор. Уколико би хрватски командант рекао „не“, акција се морала хитно обуставити, а архивски извори потврђују да су се четници ове строге одредбе углавном придржавали.
Са друге стране, заједнички напади изван њихове матичне територије, а под вођством снага НДХ, били су део обавезе коју су српски вође преузели потписивањем пакта. Ипак, у суровој пракси такве заједничке офанзиве биле су праве ратне реткости. Архивски документи бележе свега две акције те врсте — обе су извели борци Четничког одреда „Петар Кочић“ под командом Уроша Дреновића, када су учествовали у тешким борбама за пробијање партизанских блокада око Гламоча и Кључа у јужном делу западне Босне.
Мимо офанзива, Загреб је осигурао и сталан, неформалан војни надзор тако што је у стратешки најважнија места под четничком контролом сместио своје домобранске и усташке јединице. Овакав систем заједничких посада, где су две војске које су до јуче ратовале до истребљења сада делиле исте касарне и положаје, проверено је функционисао дуж кључних линија комуникације у Босни. Заједнички гарнизони НДХ и четника налазили су се у Бољанићу, Босанском Петровом Селу, Карановцу и Липцу на потезу између Добоја и Грачанице, затим у Бронзаном Мајдану и Клашницама надомак Бање Луке, као и у стратешки важној Возући.
ИЗВОР ПОДАТАКА У БОКСУ: Рад др Владимира Шумановића „Споразуми о четничкоме признању врховништва Независне Државе Hrvatske“, објављен у Зборнику радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“. Подаци о операцијама и заједничким посадама заснивају се на монографији В. Вукелић и В. Шумановић, „Četničke postrojbe u službi Nezavisne Države Hrvatske“, Загреб, 2021, стране 73–76 и 91.
ДРУГИ ДЕО ФЕЉТОНА можете прочитати на линку:
“КОЛАБОРАЦИЈА ИЛИ БОРБА ЗА ЕГЗИСТЕНЦИЈУ: ОСВРТ НА НАУЧНИ РАД ДР НЕМАЊЕ ДЕВИЋА…”
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (4) ЈУРИШ У ГОЛИ ЖИВОТ: КРВАВЕ НОЋИ ПРОБОЈА ПРЕКО ПАТРИЈЕ
СЉЕДЕЋИ НАСТАВАК
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026.
(4) ЈУРИШ У ГОЛИ ЖИВОТ: КРВАВЕ НОЋИ ПРОБОЈА ПРЕКО ПАТРИЈЕ
ФОТО: Зоран М. КОС
One Comment