ЕУ није пропала, РФ још није победила, а Трамп…
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
„Сваки пут кад видим руске вести да је Европа претворена у мигрантску енклаву, осећам неку врсту замке. Али наше вести понекад стварају једнострану, па чак и лажну слику. Из те слике ми извлачимо лажне закључке… Ако напустите престонице и крећете се кроз европско залеђе, тамо нећете видети знатан број миграната. Живот на тим местима остаје непромењен. Све функционише као и пре. Њишу се пашњаци, гредице цветају… Шта ако прође пет година, а на месту Француске нема никаквог калифата и није нестала као политички, етнички и војни субјект? Постоји ли енглеска обавештајна служба? Да! Успешно ради и помаже Кијеву. Постоји ли француска економија? Потпуно. Италијанска? Шпанска? Украјини су пребацили милијарде, а нису осиромашили. Русофобни и спремни да против нас ратују…”
Цитирао сам Захара Прилепина, светски признатог савременог руског писца, патриоту, борца на украјинском фронту из чланка „Не журите са сумраком ЕУ”. Могао бих и да дометнем: не само да имају милијарде да сипају у Украјину, него и милионе у своје пулене на Балкану, и да шаљу оружје Зеленском, и да гађају унутрашњост Русије, и да се без руског гаса не смрзавају и не туширају хладном водом. Подршка народа лидерима јесте на историјском минимуму, али изборе нису изгубили Мерц и Макрон, него, нажалост, Орбан.
А онда се утешим на Хепију у „Актуелностима”. Код њих Руси напредују и кад се повлаче. Кад споро напредују, били смо у незнању да је Украјина тако велика. Кад не користе надмоћно оружје, неће да страда проруски народ, а и порушену земљу ваља обнављати. Кад они погађају центар Москве, криве су америчке свемирске координате. Кад направе неко ново чудо од оружја, тек следи тестирање прототипа, па онда серијска производња, па на концу распоређивање по ратишту. Но, рат је готов, већ по који пут до краја текуће године, па није ни важно за овај у којем ће Руси узети још само Харков, Одесу, можда и Кијев, него тек за предстојећи коначни обрачун Русије и Запада. Мило је и мени да чујем све те радосне вести, али знају баш да претерају и питам се шта ли би Прилепин рекао тек да ово види и чује.
Пошто, према „Актуелностима”, нема шта да брину за велику браћу, мали Руси могу да се препусте прослави изборне победе у Српској. У Бањалуци још славе, а Миле и то уме: опусти се, развесели, попије, распева се и „Нико нам ништа не може, јачи смо од судбине”. И у паузама прети како ће „свима све по списку”, ко год га је био отписао кад му је било најтеже, а онда брзо заборави. Окупио коалиционе партнере којима је по резултатима на изборима просечни рејтинг остао исти, али релативно опао у односу на СНСД, којем је скочио, па им је мањи тзв. уцењивачки потенцијал приликом расподеле функција. Било би дај Миле што даш, али то је старо друштво Чубриловић, Ђокић, Стевандић, најстарија коалиција у Европи, више и не знају ко је у којој странци, па ће се лако другарски договорити.
Олакшава им свима што је овог пута СДА у РС, која је сваку одлуку НСРС, по команди из Сарајева пријављивала Уставном суду РС „због угрожавања бошњачких виталних интереса”. То је ступање одлуке на снагу одлагало за најмање читав месец, а понекад је био важан и сваки дан. НСРС је радила по хитном поступку, али бадава. Сада ће се бошњачка квота у ентитетској влади попуњавати Бошњацима из СНСД-а и коалиције.
С Хрватима, било да су из ХДЗ-а, било из СНСД-а, неће бити проблема, јер Додик и Човић су се нетом после избора нашли са својим функционерима и потврдили све што је пре избора било договорено. Математика показује да ће њих двојица на челу СНСД-а и ХДЗ-а контролисати и Председништво БиХ и Савет министара, и оба дома Парламентарне скупштине, укратко – све заједничке органе у Сарајеву. А да би било баш све, без остатка, одлучили су да заједничким снагама истерају ону тројицу иностраних судија из Уставног суда који, удружени с бошњачким колегама, простом игром бројева одлучују у сваком предмету већином од 5:4. Бошњацима се осладило, па што год им није потаман, они на Уставни БиХ, и све испадне по њиховом ћејфу.
Видело се од почетка да тај Уставни суд БиХ ради по налозима високог представника, који је главни координатор малтретирања Срба у БиХ, а онда је Франц Марко бивши судија у том суду, потврдио да постоји та спрега, односно да му је речено да уместо заклетве има да прати политику ОХР-а. Пошто данас, не само на Западу, влада неповерење у политичаре и политичке институције као да им је једино преостало правосуђе као трећа независна грана власти. Притом је нејасно зашто би се више веровало судијама него посланицима и министрима, сем можда због тога што носе црне тоге, као инквизитори. Урушавање атинске демократије која се узима као историјски узор, започело је управо корупцијом у судству. Богати Атињани подмићивали су поротнике и добијали све процесе. Кад би Миле и Драго успели само њих да испрате из Сарајева било би довољно да се босански троножац једнако ослони на све три ноге. Иначе ће да храмље и клати се док се не претури.
И све то изгледа супер за Србе и Хрвате и за БиХ, јер ће Бошњаке ваљда коначно проћи фикс-идеје „о јединственој држави без ентитета и кантона те српској односно хрватској националној мањини”, али докле ће конјунктура да траје да би међународни судија могао да одсвира крај утакмице? Шта ћемо ако Трамп изгуби најпре међуизборе за Сенат или представнички дом и потом се демократе врате у Белу кућу? Добро, то ипак не значи да ће се политика САД ресетовати на Бајденово време, али не значи ни да ће се трампизам и без Трампа наставити са Џеј-Ди Венсом, уколико га наследи.
Шта ћемо ако се ЕУ консолидује или, можда, како упозорава Прилепин, тамо стање и није тако лоше као шта нам евроскептици представљају и журе са проценом да ЕУ нестаје у сумраку. Његов отрежњујући текст, без обзира на то што је и велики писац и велики патриота, јесте преведен и пренесен на више српских портала, али нема толико посета као док је писао у фазону „по жељама наших слушалаца”.
Све је краткорочно одлично испало, а дугорочно се ништа није решило. Комшић може да се врати у Председништво БиХ већ на следећим изборима, а Додик нема гаранције да ће после две трећине издржане казне моћи да се кандидује на изборима 2030. Елем, Жељка и Даријана требало би удруженим снагама да издејствују другу изборну јединицу и донесу одлуку да нема препрека да Додик преузме функцију премијера. Ово друго ће бити кудикамо лакше и вероватно би била довољна иницијатива из Сарајева и да неки амерички функционер средњег ранга у интервјуу бањалучком „Гласу Српске” или сл. каже да у томе „не види проблем” или чак само да „нема став”, па да у Бриселу и Берлину могу да се пуше. Да, али тако је само док Трамп влада у пуном капацитету и кроји мапу света у ексклузивном друштву са Сијем и Путином као јединим дораслим саговорницима без столице за Фон дер Лајенову. Актуелизовано је давно Кисинџерово питање: „Који број треба да позовем да бих разговарао са ЕУ?”
Да, али треба имати на уму Прилепиново упозорење да неће нестати у догледно време и биће још дуго довољно јака да нам загорчава живот јер упорни, стрпљиви и систематични Немци виде у Србима своје традиционалне клијенте. Један други Рус, филозоф историје Павел Шчелин пише: „Пред нама се затварају три велика циклуса: вестфалски, јалтско-постдамски и кратки савремени који је почео 1991. Новог система још нема, нема чак ни језика којим можемо да га опишемо”. Прелазни период биће буран, конфузан, трајаће деценијама, бременит сукобима, с границама које се лако претварају у фронтове, рекао би Шчелин. Нашки речено – „ћераћемо се још”. Но, не треба то Србима да квари расположење. Сада релативно добро стоје на обе обале Дрине и у томе треба да уживају. Мерц, Макрон и Бернам, могли би да завиде српским лидерима на народној подршци, а будућност свакако припада БРИКС-у. У дугом међувремену треба да користимо богато негативно искуство. Скупо плаћене историјске лекције су српска предност, политички капитал.
Академик
ФОТО: Политика
