Господо интелектуалци, доста је било држања лекција!
Шта сте то конкретно урадили?
Пише: Мирослав ВУЈАНИЋ
Тзв. српска интелектуална елита током свих ових година вишестраначја у Србији углавном се понашала као да друштво, народ и политички процеси постоје ради ње, а не обрнуто. Са одређене висине посматрала је друштвена дешавања, очекујући да јој се неко обраћа, да је позива, моли за мишљење и признаје јој ауторитет.
Њено деловање се углавном сводило на академска саопштења, јавне апеле, ауторске текстове и учешћа на трибинама на којима су управо они били главни говорници. Много анализа, много великих речи, много критике, али врло мало непосредног деловања.
Где су били када је требало организовати и предводити грађане? Када је требало стати испред народа, преузети одговорност и повести неки политички или друштвени процес? Колико су пута сами покретали иницијативе, организовали протесте или стали на чело отпора некој власти?
Посебно је занимљив њихов однос према свакоме ко би се појавио као стварни противник одређеног режима. Уместо да препознају прилику за заједничко деловање, врло често би се аутоматски повлачили у позицију тобожње неутралности. Нису ни за ове ни за оне. Они су, наводно, изнад свих. Са те позиције настављали би да критикују све и свакога, чувајући притом сопствени статус и дистанцу од стварне политичке одговорности.
Али поставља се питање: шта је заправо резултат таквог вишедеценијског деловања?
Велики део те интелектуалне јавности своју професионалну каријеру градио је у државним институцијама, универзитетима, академијама и другим установама. То само по себи није спорно. Напротив, управо такве институције треба да буду упориште слободне мисли и критичког деловања. Међутим, проблем настаје када се из сигурности институционалних позиција деценијама говори о националним интересима, истини, правди и жртви, а да се иза тих речи не препознаје одговарајућа лична и друштвена одговорност.
Није ствар у томе да ли је неко био материјално угрожен, затваран или прогањан. Није ни неопходно да сваки интелектуалац буде политички активиста. Ствар је у томе да ли је неко, поред речи и титула, био спреман да преузме одговорност за оно о чему говори и да своје ставове преточи у конкретно деловање.
И сада, када су се појавили студенти и покренули један од снажнијих друштвених процеса у новијој историји Србије, поново се јављају исти они који све анализирају, све знају и на све имају примедбу.
Говоре о страном утицају, страним службама, западним центрима моћи и чињеници да се последњих двеста година на овим просторима укрштају интереси великих сила. Наравно да то нису неважне теме. Напротив, геополитичке околности морају се разумети и узимати у обзир приликом сваког озбиљног политичког промишљања.
Али где су решења?
Како у тим околностима заштитити државне и националне интересе? Како водити политику која ће уважавати реалне односе моћи, а истовремено сачувати што је могуће већи степен политичке, економске и државне самосталности? Како се позиционирати у подељеном свету, уместо да се само констатује да је свет подељен?
Није довољно говорити о самодржавности, суверенитету и националном достојанству. То морају бити политички и економски програми, институционална решења и конкретне стратегије које је могуће спроводити у реалним геополитичким околностима. У супротном, остајемо на нивоу лепо упакованих политичких и академских жеља.
И ту долазимо до још једног, можда и најважнијег питања.
Ако су већ деценијама присутни у јавном животу, ако су радили у просвети, на универзитетима, у академијама и културним установама, ако су имали прилику да обликују образовне и друштвене вредности генерација младих људи, како то да нису успели да изнедре јасну, организовану и практично спроводиву националну политичку идеју?
Како то да нису створили генерације које ће имати јасан поглед на државу, друштво, националне интересе и будућност Србије? Где су резултати њиховог рада? Зашто данас, када се говори о потреби за новом политичком и друштвеном генерацијом, немамо јасно профилисану националну опцију која би младима понудила конкретан програм и политичку перспективу?
Не могу се деценијама представљати као носиоци образовног и националног ауторитета, а онда за стање образовања, друштва и младих искључиво оптуживати политичке власти.
Можда је у свему томе највећи проблем управо чињеница да се појавила генерација која не тражи њихово одобрење, не чека њихове инструкције и не признаје им ауторитет само зато што имају академске титуле, професорска звања или вишедеценијско присуство у јавности.
Навикнути да буду они који тумаче, усмеравају и оцењују друге, сада се суочавају са младим људима који су показали да иницијатива, храброст и способност за друштвено деловање нису резервисани за оне који себе називају елитом.
Можда их управо то највише и збуњује. Можда им смета што се појавила генерација која не чека да јој неко са академске катедре објасни шта треба да ради, већ сама покушава да преузме иницијативу и одговорност.
Наравно, нико не тврди да студенти имају одговоре на сва питања, нити да њихове одлуке треба да буду изузете од критике. Али критика без сопственог предлога, без спремности на ангажовање и без преузимања одговорности временом престаје да буде друштвена улога. Постаје само комфорна позиција посматрача.
Јер интелектуална елита није она која најбоље уме да објасни зашто нешто не може. Интелектуална елита је она која уме да понуди пут како нешто може, а затим има храбрости да стане иза тог пута.
Зато, господо, мање саопштења, мање академских анализа, мање накнадне памети и критиковања свега и свакога.
Учините нешто конкретно! Покрените иницијативу, предложите решења, организујте, окупите људе, понудите програм, преузмите одговорност и покажите да иза ваших великих речи стоји нешто више од академских титула и деценијског присуства у јавности.
Покажите да умете не само да тумачите историју и критикујете садашњост већ и да понудите пут за будућност.
А када то учините, када иза вас буду стајали конкретан рад, резултати и спремност да сносите одговорност, онда се оглашавајте, критикујте и делите лекције другима.
До тада, дозволите да и они који нешто покушавају имају право на грешку, али и на сопствену иницијативу, без вашег сталног потребовања за последњом речју.
ФОТО: фејсбук
