Нове наде и стари страхови
Пише: Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ/Политика
Косово је најскупља српска реч”, с правом рече Матија Бећковић 1989. То не само што метафорички значи да је Косово носећи стуб нашег националног идентитета и симбол вековне, крвљу заливене борбе за опстанак, већ да је сплетом и даље живих негативних геополитичких околности, кључни изазов за нашу државну политику.
Одлазећи режим је на косовском питању дошао на власт. Одлучним ставом у прилог одбрани територијалног интегритета, без обзира на омекшавање раније ригидног националног курса, „реформисани радикали” послали су две поруке битне за њихов успон. Прву су упутили спољним, евроатлантским чиниоцима, који су желели заокруживање отмице Косова. Њима је указано да од СНС екипе зависи шта ће се у вези с тим дешавати. Могу да буду кооперативни и да помогну, али и да отежају развој лажне косовске државности и успостављање приштинске контроле над севером наше окупиране покрајине.
Другу поруку су послали за унутрашњу употребу. Онда је била рационално патриотска. Отприлике је гласила: „Нећемо допустити Приштини да загосподари севером Косова, али не гајимо ни илузију да ћемо ми њу довести под власт Београда.” Србима се то учинило као разумно решење. На крилима одмереног патриотизма, али и обећања да ће држава бити ослобођена корупције и других системских девијација, напредњаци су се – уз добијање зеленог светла споља – попели на њен врх 2012.
Од тада до данас, умногоме, чинили су све противно датим обећањима. Нећу се сада бавити свим друштвенополитичким црним потезима. Ограничићу се на „најскупљу српску реч”. Бриселским споразумом 1 (2013) направљен је наизглед компромис с евроатлантским силама и њиховим косовским марионетама. Србија је прихватила да укине низ својих институција. Заузврат, Срби на Косову и Метохији добили би могућност да преко Заједнице српских општина и специфичних решења у судству и полицији, која би се надовезала на оно што им је већ дато Ахтисаријевим планом, стекну значајну аутономију без обавезе да Београд аминује сецесију.
Деловало је да је СНС режим тако платио цех за долазак на власт, али је омогућио и какво-такво задржавање српских позиција на Косову. Међутим, од тога није било ништа. Србија је испунила свој део погодбе, а друга страна ништа није урадила. Вучић је у вези с тим тврдио да смо преварени, али делима је показао да је заправо учествовао у варању Србије. Јер, после првог, дошао је на ред други Бриселски споразум (2015). Ту смо се обавезали на читав низ нових уступака, од препуштања телекомуникација и енергетике до окончања укидања Цивилне заштите (прикривене војно-полицијске формације од преко 750 прекаљених припадника).
Резултат је био успостављање албанске окупације и северног до тада слободног дела Косова. Ту смо стигли до тачке да могу без околишења да кажем да се радило о лукавом вођењу политике систематске издаје Косова од стране одлазећег режима. Просудите и сами: ако је Србија 2013. стварно преварена од стране Брисела, зашто би онда дала нове уступке 2015. године? То је исто као да је неко продао стан уз обавезу купца да га плати пошто се у њега усели. Он затим одбије да исплати договорени новац, али власник стана му онда по истом принципу прода и викендицу. То је онда саучествовање у нелегалном преношењу имовине.
На ту мрачну истину надовезује се, и то после још немало других потеза на нашу штету, и прихватање Француско-немачког плана (2023), што је резултирало променом преговарачког поглавља 35. са ЕУ, на начин да се од Србије сада очекује пуно фактичко признање Косова. Тако смо стигли до нечега што је и са уставног становишта, а не само колоквијално, велеиздаја. Реторички патриотизам СНС-а послужио је као маска за њену реализацију!
То је стање у вези с Косовом које наслеђује нова власт. Студентска листа се обавезала „да ће се противити једнострано проглашеној независности тзв. Републике Косово” и да неће дозволити „њено учлањивање у међународне организације”. А „сви споразуми морају бити подвргнути процени уставности”, те је „неприхватљиво спровођење било каквих неуставних одредаба”.
Косовски програм СЛ је крајње патриотски на реалполитички начин. Опет, јасно је да евроатлантски стратези неће одустати од притисака да се реализују њихове жеље, и то по црногорском сценарију: отишао је Мило, али његова (гео)политичка конструкција не да је разграђена, већ се уз „демократску” стилизацију и даље надограђује. Сада је на потезу национални део СЛ, где је многима узданица академик Радомир Саичић, да се избори да она остане на линији усвојених програмских начела.
Историјска мисија поменутог дела СЛ јесте да се не понови прича као са СНС-ом, што сигурно заговара анационални део победничког табора. Она, као што смо видели, подразумева да се на крилима народне подршке по разним питањима, иако смо се сада ограничили на косовско, за рачун домаћих и страних моћника и њихових комбинација, перфидно вара Србија. Искрено се надам да нећемо гледати репризу тог хорор политичког филма.
Историчар и аналитичар
ФОТО: Политика
