Сурово огољавање лажног мита и анатомија политичког полтронства

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Нема веће духовне и друштвене деградације него када напаћени и преварени народ своје идеале и симболе тобожњег пркоса тражи у човјеку који га посматра искључиво као јефтину, потрошну кулису за лијечење сопствених комплекса. Годинама се преко медија агресивно гура извештачена, патетична слика о Новаку Ђоковићу као некаквом „народном хероју“ и бунтовнику који самостално ратује против свјетских моћницима.

Та болесна, строго режирана мелодрама служи као параван иза којег се крије ригидни корпоративни прагматизам. Ђоковић је класичан примјер бескрупулозног опортунисте који се домовине сјети искључиво онда када му је потребан бесплатан публицитет, пуњење сопственог незаситог ега или маркетиншко прање биографије. Он је окренуо леђа сопственој земљи оног тренутка када је изабрао безбједну удаљеност, пореске рајеве и милионе, препуштајући народ из којег је потекао да се сам суочава са реалношћу.

Та његова политичка и људска бескичменост најјасније се огледа у прорачунатом, полтронском пливању кроз политичке воде. Ђоковић је докторирао на вјечитом сједењу на двије столице. Са једне стране, он паразитира на искреним, сировим емоцијама народа, док са друге стране повлачи искључиво оне потезе који гарантују апсолутну безбједност и угодност у односу на владајуће структуре.

Његово срамно, кукавичко ћутање на кључне друштвене проблеме, еколошке катастрофе и оправдани гњев грађана није никаква неутралност, већ панични страх за сопствени комфор и приватне бизнис комбинације његове породице. Он се тактички склања од сваког стварног друштвеног ризика, док истовремено без трунке стида прима ордење, позира са политичким моћницима и користи државне ресурсе кад год му се прохтије.

Тај вјешти плес са сваким режимом показује да му народна мука служи само као естрадна сценографија иза које тргује утицајем и осигурава сопствене привилегије.

Сав тај његов опјевани бунт заправо је ретроактиван, селективан и дубоко јадан. Његов наводни пркос је безопасан и лажан, он представља тек закасњели и комфорни обрачун са бившим, свргнутим и политички мртвим властима. Међутим, пред актуелним режимом и тренутним моћницима, сва његова привидна бескомпромисност тренутно ишчезава у профитабилном и мудром ћутању.

Док осигурава сопствену егзистенцију на престижним страним адресама, домаћој јавности држи анахроне лекције о моралу и традицији. Што је још горе, он залуђује људе псеудонаучним сплачинама, причама о босанским пирамидама, медитацијама и енергијама, директно испирајући мозак напаћеном народу и правећи опасан расцјеп међу грађанима.

Управо због тог неподношљивог јаза између ријечи и дјела, критичка половина народа га је потпуно провалила, презрела и трајно му ускратила свако поштовање. Људи су схватили ову грандиозну превару. Његов декларативни патриотизам капитулира пред првом пријетњом сопственом комфору, доказујући да је сав тај опјевани пркос обична магла створена за контролу масе и очување породичне пословне империје.

Новак Ђоковић може остати уписан у спортским алманасима као врхунски утренирани атлета и власник хладних статистичких рекорда, али је титулу народног заштитника заувијек изгубио на олтару сопственог опортунизма. Истински хероји остају утиснути у тло своје земље, док лажни спаситељи из Монака остају само скупи, али суштински празни корпоративни брендови, немоћни да сакрију људску и духовну пустош иза сјаја сопствених милиона.

А када се човјек једном толико навикне на привилегије, славу и повлађивање моћних, онда и сопствена домовина постаје само згодна адреса за повремено демонстрирање патриотизма. Управо такву слику оставља Ђоковић: човјека који жели да убира све плодове српског националног поноса, али који, према његовим критичарима, не показује једнаку спремност да се изложи када тај понос захтијева конкретан став.

Његова каријера постала је недодирљива светиња, његово богатство недодирљива територија, а његово ћутање вјешто упакована наводна мудрост. Све је подређено очувању позиције, па чак и слика човјека који је наводно изнад свих политичких калкулација.

Ђоковић би да буде и национални симбол и свјетски привилеговани милионер, и бунтовник и миљеник моћних, и глас српског народа и човјек који се не жели замјерити онима од којих зависе његови интереси. Такво истовремено заузимање свих позиција није никаква величина.

То је комотна стратегија човјека који жели све предности, а избјегава цијену досљедности. У тој његовој пажљиво одржаваној слици националног јунака посебно боде очи раскорак између великих патриотских представа и конкретних јавних поступака.

Најружнији утисак оставља управо та спремност да се српски идентитет користи као највреднији дио властитог јавног паковања, док се животна сигурност, богатство и породични интереси чувају далеко од свакодневне стварности Србије.

Није проблем што је стекао милионе.

Проблем је када се од тих милиона, привилегија и међународног статуса прави недодирљива позиција, а истовремено се сопствено име продаје као оличење националне скромности, пркоса и оданости. Не може се вјечно хранити туђим емоцијама, а сопствену одговорност сводити на повремене патриотске наступе.

И нека се једном престане са том гротескном представом о Ђоковићу као човјеку који је самим освајањем трофеја стекао право на безусловно дивљење. Није сваки успјешан човјек и частан човјек, нити је сваки милионер који истиче своје поријекло аутоматски одан својој земљи. Његова спортска каријера може бити импресивна, али она не може бити заклон иза којег ће нестати сва питања о његовом јавном понашању.

ЗАКЉУЧАК:

Ђоковић је изабрао свој пут, пут западног конформизма, милионских уговора и безбједне дистанце. Али онда нека скине лажни ореол мученика и спасиоца.

Онај ко нема храбрости да дијели хљеб и судбину са овим народом, нема право да глуми његовог заштитника из удобности свјетске олигархије. Слава може створити спортску легенду, али не може аутоматски произвести морални ауторитет.

Србија није позорница за повремено демонстрирање патриотизма, нити је народ хорска подршка за туђу промоцију. Прави хероји не траже аплаузе са дистанце они свакодневно дијеле судбину свог народа.

Трофеје му нико не може одузети, али му спортска слава не даје право на имунитет од јавне критике. Када патриотизам постане маркетиншки украс, а народ кулиса за личну промоцију, од херојства остаје само празна представа. Није највећи проблем што је изабрао луксуз. Проблем је када се луксузна дистанца представља као национално херојство

Ђоковићу трофеји могу купити мјесто у историји тениса, милиони луксуз и привилегије, али ниједно богатство не може купити карактер ни искреност. Иза бљештавила медаља остаје питање које ниједан рекет не може отклонити:

Колико вриједи човјек који се патриотизмом дичи, а сопствене интересе увијек ставља испред свега? Слава пролази, маске падају, а карактер остаје једино мјерило човјека.

ЗАШТО САМ ОВО НАПИСАЛА:

Написала сам ово зато што највише презирем лажно родољубље и оне који се бусају у груди патриотизмом, а окрећу леђа управо онима који су им највише помогли онда када им је било најтеже. За мене патриотизам није поза, реклама ни пригодна парола. Он се доказује односом према људима, поступцима и досљедношћу. Не може се народ користити као одскочна даска, а затим заборавити када више није потребан.

И да буде сасвим јасно:

Мене нимало не импресионира то што је неко свјетска звијезда, колико је трофеја освојио нити колико милиона посједује. Слава не пере образ, богатство не купује кичму, а спортски успјех не даје никоме право да се издиже изнад народа који га је подржавао. За мене је окретање леђа онима који су били уз тебе када ти је било најтеже чин безкичмењаштва и издаје. А таква издаја не може се опрати ниједним турниром, ниједним пехаром, па ни освајањем три Гранд Слам титуле. Трофеји могу украсити витрину, али не могу поправити карактер.

ФОТО: фејсбук