Доња Градина – хронологија неиспуњених обећања (1)
Тродјелни хронолошко–публицистички и историјско–документарни серијал
Пише: Зоран М. КОС, новинар истраживач и публициста
СЕЗОНА ПУСТИХ ОБЕЋАЊА И КОНСТАНТА КОШЕЊА ТРАВЕ НА КОСТИМА МУЧЕНИКА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ
Овај троделни историјско-документарни серијал јесте форензички и политички пресек вишедеценијског институционалног занемаривања највећег српског стратишта. Он није писан за чиновничке фиоке, већ за породице жртава, јавност и будуће генерације које одбијају да прећуткују математику срама. Ово је сведочанство о зачараном кругу бирократије у којем се, од силних пустих обећања и међудржавних меморандума на месту предвиђеном за монументални Меморијални комплекс, једина сурова и непромењива константа у Доњој Градини очитава у сезонском кошењу траве преко масовних гробница.
Матрица заборава – Другови, господа и Топола ужаса
Како нас није срамота? Промена власти у Србији поново покреће зачарани круг. Да ли се истина о страдању мученика ресетује са сваким новим изборним циклусом? Враћамо ли се на комунистички цинизам из 1961. године, када се буквално на масовним гробницама “крстио” речни брод, док су говорници окретали леђа Тополи ужаса? Сазнајте зашто је Доња Градина примарно јасеновачко гробље на којем су стотине хиљада Козарчана погубљене, а да сам логор Јасеновац нису ни виделе. Сви су остали исти пред суровом математиком срама, док се на терену годинама уредно смењују само изборне сезоне и косачи траве.
Како ће изгледати Меморијални центар Доња Градина или када ће се у Доњој Градини престати косити трава: Између престоничких кабинета и мамутских (по физичкој величини!) гробница у коме су сахрањена деца и народ / људи.
Политика прећуткивања: Збор на костима мученика (1961)
Да би се уопште разумео овај дубоки национални срам који се данас рециклира под плаштом нових изборних обећања, морамо се вратити на почетне слојеве послератног заборава. Како у историјском истраживању „Дубички 20. век” (2018) документује историчар Марко Јанковић, простор Доње Градине је током педесетих година прошлог века био потпуно препуштен свесном занемаривању. Врхунац идеолошког цинизма тадашњег система одиграо се 5. јуна 1961. године, када су приједорске среске власти организовале велики народни збор буквално на десетинама неистражених масовних гробница Доње Градине. Повод је био потпуно измештен из контекста страдања – прослава и кумовање новом броду речне ратне флотиле Југославије који је понео име „Козара”.
Пред хиљадама окупљених људи, на тлу које је још увек крило свеже трагове усташке фабрике смрти, говорили су највиши војни званичници: генерал-пуковник Бошко Шиљеговић, командант речне флотиле Михаило Тодоровић и командант Југословенске ратне морнарице, адмирал Мате Јерковић. Ниједан од ових угледних говорника у својим званичним рефератима ниједном једином речју није поменуо логор Јасеновац, а о Доњој Гтрадини и не говоримо . Друг Бошко је крстио брод „Козару” на стратишту, док нико од званица није погледао према Тополи ужаса под којом су стајали. Тадашњи „другови” су ударили темељ прећуткивању, а данашња „господа” су ту исту матрицу само преточила у савремену бирократску тракавицу неиспуњених грађевинских најава. Сви су остали исти пред суровом математиком срама.
Идеолошки цинизам из 1961. године:
Док је Доња Градина била потпуно препуштена забораву, приједорске среске власти су 1961. на масовним гробницама организовале збор поводом кумовања новом броду речне флотиле „Козара”. Угледни говорници – генерал-пуковник Бошко Шиљеговић и адмирал Мате Јерковић – ниједном речју нису поменули логор Јасеновац ни кости на којима стоје, окренувши леђа Тополи ужаса. Био је то сликовит приказ званичне политике потискивања истине која траје и данас кроз призму изборних смена.
(Извор: Марко Јанковић, „Дубички 20. век”, 2018, стр. 102; лист „Глас”, 5. јун 1961)
Мала хронологија Доње Градине: Аутентична форензика тла и “заветни континуитет”
Историја и анатомија самог тла бележе сурове чињенице, заветне преломне тачке и форензичке доказе страдања које чиновнички апарат одбија да реализује на терену:
· 1907. година: Мештани сопственим средствима граде Православни Храм Вазнесења Господњег (Спасовдан) за парохију која је тада бројала 876 православних душа.
· 1941–1945. година (Јасеновачко гробље Доња Градина): Кључна историјска тачка у којој се овај питоми речни заокрет претвара у највећу отворену масовну гробницу на Балкану. Током ратних година, Доња Градина постаје директно смакнуће и главно јасеновачко гробље. Огромна већина народа Козаре, Поткозарја, Кнешпоља и Баније довођена је преко реке директно на градинске раке. Жртве су убијане на самом тлу, изнад ископаних јама, а да сам централни логор Јасеновац очима нису ни виделе. Терен представља примарну форензичку гробницу која крије кости десетина хиљада људи уморених изван логорских зидина.
· Пролеће 1942. године: Усташка управа логора доноси званичну наредбу о рушењу преосталих зидина цркве (документовано под бројем 449 Радне службе Јасеновац), након што је храм већ оштећен артиљеријом из Уштице 1941. године. Цигла српске светиње хладно се развлачи преко реке за изградњу логорских објеката и институција фабрике смрти.
· 1950. година: Мештани Момчило Мињуш и Милан Пјевић ручно израђују дрвени крст и постављају га на изворне темеље порушене цркве. Комунистичке власти га убрзо уклањају и бацају у муљ канала „Тишина”, а Милан Пјевић завршава у самици бањалучке „Црне куће” под пресудом од два месеца.
· 1964. година (Антрополошка истраживања екипе Живановића): Стручна Међународна антрополошка комисија, коју је предводио др Србољуб Живановић (уз стручњаке Виду Бродар и Антона Погачника), врши форензичка бушења и отварања масовних гробница на самом тлу Доње Градине. Њихова истраживања су научно и антрополошки доказала стравичне методе затирања, масовност гробних поља и непорециву фактографију геноцида.
· 1975–1988. година: Југословенски период делимичног уређења. Простор десне обале Саве уврштава се у заједничко Меморијално подручје, а затечени рељеф са уређеним гробним пољима званично се отвара за посетиоце у априлу 1988. године.
· 1996–2002. година: Народна скупштина РС доноси Закон о Спомен-подручју Доња Градина (1996), дефинишући простор након распада бивше државе. Јавна установа се званично оснива 2002. године са затеченим изгледом из 1986. године који до данас трпи тек спорадичне измене.
· 2009. година: Бранко Мињуш поново обнавља заветни чин и подиже други дрвени крст на изворном црквишту, чувајући сећање под отвореним небом Поткозарја кроз пуне 82 године послератне тишине.
· 2015–2018. година (Ера поништених конкурса): Након деветогодишњег затишја покрећу се грандиозни урбанистички планови. Влада Републике Српске прво усваја решење Слободана Малдинија из 2015. године, да би две године касније све поништила и крајем 2017. расписала потпуно нови међународни конкурс за уређење ширег комплекса. Народна скупштина РС формално усваја папире у мају 2018. године, али грађевински радови уопште не почињу.
· Септембар 2021. година: Административни изговор Епархије бањалучке којим се, под плаштом штедње средстава, званично одбија обнова цркве Вазнесења Господњег на старим темељима, нудећи премештање будућег храма изван сакралне зоне – директно на локално фудбалско игралиште.
· Август – Октобар 2023. године (Међудржавни меморандум): Пројекат се подиже на највиши заједнички државни ниво. Премијери Ана Брнабић и Радован Вишковић 4. августа потписују Меморандум о изградњи два центра [vecernjenovosti.ba], уводећи оспоравани естетски услов о идентичном изгледу споменика у Доњој Градини и на београдском Ушћу [vecernjenovosti.ba]. У октобру се формира заједничко Управљачко тело са Патријархом Порфиријем [minrzs.gov.rs].
· Март – Април 2026. године (Све ближе градњи или вечито кошење?): Медији пред Парламентарни форум Србије и Републике Српске у Београду поново пласирају наслове: „Градња меморијалних комплекса у Доњој Градини и Београду све ближе”. На Дан сећања, 19. априла 2026. године, пред међународним званицама свечано се рециклирају идентична државна обећања, док грађевинске дозволе и даље недостају.
· Новембар 2026. година (Данас – Изборна призма заборава): Најновији изборни резултати у Србији доносе успостављање нове власти, а са њом и редовну опасност од папиролошког ресетовања и враћања целе несрећне приче на сам почетак. На месту где је обећан највећи меморијални комплекс на Балкану, кроз пуне две деценије државних меморандума и смена влада, једина стварна, сурова и непромењива константа на самом тлу остало је само сезонско кошење траве преко масовних гробница мученика.
Комплетан преглед форензичке мапе страдања и критику занемаривања Поткозарја можете проучити у изворном истраживачком тексту „Математика срама: 80 година лажи и бежања од гробова у Доњој Градини”,
као и у документарној студији „Безбожнички терор у Доњој Градини”.
ДОЊА ГРАДИНА – ХРОНОЛОГИЈА НЕИСПУЊЕНИХ ОБЕЋАЊА: Између грандиозних 3Д визуелизација, бирократских папира и сурове стварности на терену натопљеном крвљу јасеновачких мученика.
Заветни континуитет под отвореним небом: Камени крст чува сећање на изворно, порушено црквиште Храма Вазнесења
Највеће стратиште и гробиште злогласног усташког логора Јасеновац, Доња Градина, деценијама стоји као неми сведок геноцида, али и као полигон за неиспуњена политичка обећања. Док године пролазе, а институционални планови и велики пројекти остају мртво слово на папиру, стварна брига о овом светом месту пречесто се своди на пуку константу – сезонско кошење траве преко масовних гробница и костију стотина хиљада јасеновачких мученика.
Документација сведочи да се системска небрига појављује у цикличности. Свака нова годишњица доноси талас званичних изјава, најаве капиталних инвестиција, изградње велелепних меморијалних центара и храмова. Ипак, када се рефлектори угасе, на терену остаје реалност која дубоко узнемирава јавност и потомке жртава. Сликовит пример овог односа јесте судбина „Тополе ужаса”, коју су зупци времена, влага, магла и термини препустили тихом пропадању под кровом који већ одавно прокишњава, без адекватне и континуиране стручне конзервације.
Топола ужаса” у Спомен-подручју Доња Градина, фотографисана под заштитном надстрешницом која је изграђена пре око 15 година како би зауставила пропадање овог историјског споменика. Услед изостанка редовне, било какве, конзервације, сталне изложености магли и влази на ушћу Уне у Саву, као и прокишњавања крова, стабло је данас изложено деловању термита и природном распадању.
„Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења”, иконична слика ауторке монахиње Марије (Антић) из манастира Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу.
ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ
БР. 622.
17. СЕПТЕМБАР 2021. Г.
БАЊА ЛУКА
Алеја Св. Саве 3, тел.+387/51-348-740, факс +387/51-348-750 e-mail: eparh.bl@teol.net
АРХИЈЕРЕЈСКО
НАМЈЕСНИШТВО ПОУНСКО
КОЗАРСКА ДУБИЦА
У вези идеје Иницијатора за обнову цркве у Доњој Градини, обавјештавамо Вас да у предвиђеном Меморијалном комплексу у Доњој Градини предвиђена је изградња Православне цркве која би уједно служила и за вјерске потребе вјерника села Доња Градина.
Мислимо да би сувишно било градити двије цркве у непосредној близини и излагати Цркву и народ непотребним трошковима изградње а потом и одржавања објеката.
Стављамо Вам у обавезу да потписнике Иницијативе за обнову наведеног храма упознате о предстојећим активностима у Доњој Градини.
С благословом Божијим,
[кружни печат: ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ * БАЊА ЛУКА]
ЕПИСКОП БАЊАЛУЧКИ,
Јефрем [својеручни потпис]
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА
ПАРОХИЈА ДУБИЧКА
Број: 36
13. IX 2021. г.
У КОЗАРСКОЈ ДУБИЦА
[плави штамбиљ Архијерејског намјесништва:]
Прослијеђено: ПРАВОСЛАВНО АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЈЕСНИШТВО ПОУНСКО
Број: 27.
14. IX 2021. год.
У КОЗАРСКОЈ ДУБИЦИ
ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ
ЕПИСКОПУ БАЊАЛУЧКОМ
ГОСПОДИНУ Г. ЈЕФРЕМУ
БАЊА ЛУКА
Ваше Преосвештенство,
Дивимо се Вашем вишедеценијском пастирском раду и небројеним светињама које сте сачували, обновили и подигли као српски владика, да нас крепе и снаже и у тешким и у радосним временима.
Верујемо да сте Ви једина Институција која разуме и може да нам помогне да посветимо вапај наших уморених предака у обнови цркве Вазнесења Господњег у Доњој Градини, која се нагледала толиких мука, патњи, очаја и васкрсле наде да ће наши преци остати незаборављени.
Предлажемо, да под Вашим надзором и управом закажете иницијални разговор, на којем бисмо настојали да задобијемо Ваше поверење и Благослов о начинима како бисмо прионули обнављању Цркве у Доњој Градини, коју је зликовачка рука срушила не тако давне 1942. године.
Потврђујући тиме да је наша вера неуништива и јача од сваког зла
Понизни у вери и очувању сећања на наше мученичке претке
У Козарској Дубици,
На дан Светих мученика Јасеновачких, 13.(31.8.) септембар 2021. године
За иницијаторе:
· Владо др Цвијић,
+38765540584
[својеручни потпис: Цвијић Владо]
· Др Вељко Ђурић Мишина,
+381 63 286811
[својеручни потпис: В. Ђурић]
· Златомир Лазић,
+381603738762
[својеручни потпис: ЗЛазић]
· Зоран М.Кос,
+38765649730
[својеручни потпис: ЗКос]
Паралелно са инфраструктурним затајивањем, на овом простору се преламају и административно-црквени спорови који додатно коче суштинску обнову памћења. Када су локални ентузијасти и потомци жртава у септембру 2021. године покренули званичну Иницијативу за обнову цркве Вазнесења Господњег у Доњој Градини – светиње коју је зликовачка рука срушила још 1942. године – наишли су на затворена врата институција.
Званични акти Епархије бањалучке из тог периода јасно показују да је врх Цркве одбио ову народну иницијативу. Образложење епархијских власти било је да је у оквиру будућег (и тада тек планираног) државног Меморијалног комплекса већ предвиђена изградња једне православне цркве, те да би подизање две светиње у непосредној близини представљало „сувишан и непотребан трошак” за народ и Цркву. Овим декретом, уместо заједничког прегалаштва на подизању храма, покретачи иницијативе су обавезани да обуставе активности.
Оваква хронологија јасно осликава суштину проблема: док се аутентичне народне иницијативе за обнову затиру административним путем, државни пројекти остају заробљени у бирократским лавиринтима. Резултат је погубан – деценијама након рата, уместо достојанственог и свеобухватно уређеног спомен-комплекса, Доња Градина је препуштена сезони пустих обећања, док се суштинско одржавање овог простора и даље граничи са обичним кошењем траве на хумкама оних којима дугујемо вечни помен и незаборав.
(наставиће се)
