Безбожнички терор у Доњој Градини

Српску светињу, икону и крст бацили у канал „Тишина”, па Милана Пјевића због крста отјерали у самицу!

Пише: Зоран М. КОС

Док се коначно проговара о обнови храма у Доњој Градини, о чему смо писали у више наврата, појављује се нови, перфидни административни маневар: зашто се будућа црква измешта са светог места и гура на простор фудбалског терена? Да ли је у питању линија мањег отпора, потпуна комерцијализација памћења или интелектуални кукавичлук наших  елите која живи у перманентном „в.д. стању” свести и одговорности?!

Након објављивања наше јавне и писмене иницијативе за обнову Храма Вазнесења Господњег у Доњој Градини, коју смо званично упутили Епископу бањалучком господину Јефрему на дан Светих мученика јасеновачких у септембру 2021. године, јавио ми се Вело Мињуш из Доње Градине. Из овог дубоког и болног разговора отвориле су се јавности мало познате историјске чињенице. Борба за крст и истину на овом светом месту траје већ деценијама, а Вело је потврдио сваку моју реч, подсећајући на тешку породичну хронику отпора.

Овај заједнички крик за правду уобличен је и у моје Отворено писмо и јавни позив Митрополиту бањалучком Г.Г. Јефрему у јулу 2026. године, као Молба за поновно разматрање обнове Храма Светог Спаса. Село Доња Градина није некаква пуста ледина; оно је било место живота, вере и постојаних српских домаћина. Још према подацима Шематизма православне митрополије из 1882. године, Градина је са Демировцем чинила живу парохију са 156 кућа и 876 православних душа које су славиле своје крсне славе. Вођени том дубоком вером, мештани су 1907. године и подигли прелепу цркву посвећену Вазнесењу Господњег – Спасовдану, чији континуитет данас бранимо.

Обмана званичне науке: Када је заиста срушен храм?

Званична историјска наука често пасивно користи документе као једине одреднице времена, чиме упада у замку површности. Типичан пример је усташки документ из Јасеновца, датиран на 3. свибањ 1942. године, у којем „Усташка обрана – Заповједничтво сабирних логора” нуди Државној мјешовитој Пучкој школи у Јасеновцу циглу и цреп од рушења „грко-источне цркве” у селу Градина.

Усташки документ из маја 1942. године

Међутим, хронологија стварног страдања је другачија. Храм није срушен тада. Светиња је физички разорена још 1941. године, у разорној артиљеријској канонади усташке ђулади испаљених из Уштице. Документ из 1942. године само је материјални доказ о бескрупулозном развлачењу остатака већ порушеног српског идентитета.

Први крст и послијератни прогон Момчила Мињуша и робија Милана Пјевића

Пролазиле су године ратног пакла, а одмах по завршетку Другог светског рата почео је нови, идеолошки терор. У том револуционарном и опасном времену, када су се традиционалне вредности насилно потискивале, Велин стриц, чича Момчило Мињуш, одлучио је да самоиницијативно обележи место страдања и молитве.

„Мој стриц Момчило и брат од тетке Милан Пјевић, вођени чистом вером и дугом према мученицима, одлучили су да обилеже затрвене темеље порушене цркве”, сведочи Вело Мињуш. „Рукама су истесали и направили први дрвени крст. Тадашњи јасеновачки свештеник им је помогао да се из Београда тајно набави икона Свете Петке, коју су заједно поставили на крст. Отишли су на аутентично место некадашњег храма, ископали рупу, усадили тај заветни крст и учврстили га, желећи да се народ од тог дана поново окупља на свом светилишту.Стотињак метара од наше куће”

Да ли је ово заједничко подизање дрвеног крста био чист верски чин, или усамљени крик пркоса двојице браће против система који је покушавао да избрише духовни код Поткозарја и Козаре?

Систем, очекивано, није опраштао. Уочи самог Спасовдана, локални комунисти и комшије, додворници КПЈ идеологије, дошли су ноћу, под окриљем мрака, и бестидно ишчупали крст. Вероватно су ноћу чупали, несрећници, да их Бог не види, рачунали су – ноћ је (п.а. 😊). Светиња је бачена у јаругу, односно канал који носи лепо и симболично име „Тишина”, где је икона Свете Петке заједно са крстом завршила у блату. Вело Мињуш данас отворено набраја и чува у памћењу сва њихова имена и презимена – од Ознаша и Удбаша који су у том ноћном бешчашћу учествовали, па све до оних који су по дану наставили са јавним прогоном и притисцима на породицу

„Наш чича Момчило је након тога био непрекидно прогоњен у армији, присиљаван да пешке долази до општине и трпео је огромне, дуготрајне последице”, наставља Вело. „Када је Милан Пјевић на Спасовдан ујутро пошао да види како крст изгледа, дочекао га је језив призор поваљене светиње у каналу. Убрзо је по њега дошао иследник УДБЕ. Због „кривице“ постављања хришћанског крста на српском стратишту, Милан је осуђен на два месеца самице, које је провео под сталном тортуром.

Врло је интересантно и монструозно да је, док је Милан одлазио на робију, мајка једног нашег, данас агилног „друга“, који ових дана кмечи са БГД калдрме, такође отерана у затвор – под бизарном, али тачном оптужбом за „злоупотребу вретена“ и обављање илегалних побачаја. И Милан и мама тога друга завршише у злогласној „Црној кући“ у Бања Луци. (Ово истиче аутор, читај:вретено!!)

Након тог безбожничког терора, деценијама нико више у Градини није смео ни да помене градњу цркве.

Други крст и завјет Бранка Мињуша: Прекид тишине после 82 године

Ипак, породични завет је опстао у крви и генима. Дужност чувања светог места касније је преузео Момчилов рођени брат, а Велинов отац , Бранко Мињуш. Он је наставио тамо где су његови претходници насилно заустављени. Године 2009. Бранко подиже други крст на црквишту, који и данас пркоси на том простору као симбол васкрсења вере и тихи отпор административном сивилу.

„Данас, након свега што су наши стари преживели због тог крста, дочекали смо ново време и нове неправде”, са уздахом каже Вело Мињуш.

На том страдалном месту парастос није служен пуне 82 године, још од оне кобне 1941. Тек након више од осам деценија наметнутог заборава, недавно је одржан први помен на темељима порушене светиње. То је тренутак који код локалног народа буди неизмерну мешавину туге и поноса.

Ако су топовске гранате из Уштице могле да сруше камене зидове цркве, како се догодило да послератна идеолошка тишина скоро затре и само сећање на њу? Да ли смо, чекајући 82 године на први парастос, дозволили да у забораву живимо дуже него што је трајало само физичко уништење нашег храма?

Зашто се бежи од црквишта?

Критика „в.д. стања” наше  свести и савести

Данас чујемо да се почео јавно да говори о обнови храма. На први поглед, то делује као корак напред. Међутим, управо на том чворишту отвара се ново, суштинско питање које читав процес ставља под дубоку анатему сумње.

Са запрепашћењем се суочавамо са феноменом бекства од аутентичног црквишта. Предлог да се будући храм позиционира на простору садашњег фудбалског стадиона представља класичан пример деградације сакралног простора.

„Мало ми је чудно што се бежи од аутентичног црквишта и стварног места цркве, те што се предлаже да будући храм буде изграђен на простору стадиона”, упозорава присутни комшија.

Писмена иницијатива упућена Епископу Јефрему од 13. септембра 2021. године

Као оправдање, званичне структуре користе административне изговоре. Потпуно огољавање таквог бирократског приступа видимо у званичном одговору Епархије бањалучке из септембра 2021. године, где се наводи да је изградња цркве већ предвиђена у оквиру Меморијалног комплекса, те се додаје хладна економска рачуница: „Мислимо да би сувишно било градити двије цркве у непосредној близини и излагати Цркву и народ непотребним трошковима изградње а потом и одржавања објеката.”

Одговор Епархије бањалучке са економским образложењем од 17. септембра 2021. године

Тачно је да је ЈУ Спомен-подручје Јасеновац почетком осамдесетих година (пре него што је Доња Градина 1986. године постала уређен део комплекса) изместила једну породицу са гробних места управо на део овог историјског црквишта. Али наш метафизички и цивилизацијски дуг према прецима не трпи компромисе. Императив је да се та породица адекватно и праведно обештети, а земљиште од стране усташа срушеног  храма врати у првобитно стање,, обнови. Свако друго решење је капитулација пред лажним комформом.

Разумем ја да у државном апарату егзистирају вршиоци дужности (в.д.) директора разних установа, оптерећени политичким директивама. Оно што је потпуно несхватљиво и научно недопустиво јесте чињеница да дипломирани „стручњаци“ и стручњаци, и  магистри,  и доктори наука и докторанди, који су запослени као саветници и научни сарадници, слућбеници јавних установа,  дозвољавају себи константно „в.д. стање” свести и моралне одговорности.

Ова критика је директно упућена нашој званичној историјској науци, њеним институцијама и свима онима који у њима седе, немо посматрајући ревизију културе сећања. Не смемо дозволити да административна прорачунатост и институционални страх победе историјску тачност, апсолутну истину и духовно утемељење српског народа Козаре  и Поткозарја.

Црква Вазнесења Господњег се мора вратити искључиво тамо где су њени аутентични темељ,  на место које је деценијама натопљено крвљу, сузама, робијом, тамничким самицама и заветним заклињањима генерација породица Пјевић и Мињуш и свих мештана Доње Градине, оних прживјелих, а  и у име оних покланих. Све друго је наставак идеолошке егзекуције, и усташких и комунистичких, започете у каналу „Тишина”.

ФОТО: Зоран М. КОС