Анатомија слома – Зоран Ђинђић и западни курсеви на Балкану

(Чисто да се јавност на тим просторима дубоко замисли над неумољивом динамиком међународних односа: настојања да се очува потпуно аутономан курс наспрам интереса глобалних сила неријетко су водила до трагичних историјских исхода, што најсликовитије илуструје судбина шведског премијера Улофа Палмеа, као трајна потврда да се независна политика историјски плаћала највишом цијеном)

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Историјски процеси на овим просторима ријетко се крећу линеарно; они су најчешће резултат оштрих судара различитих концепција државне политике.

Долазак Зорана Ђинђића на чело Владе након октобарских промјена 2000. године означио је радикалан идеолошки заокрет и успостављање потпуно другачијег политичког курса у односу на претходну еру Слободана Милошевића.

Док је претходна епоха инсистирала на грчевитој, често изолованој одбрани суверенитета пред глобалним притисцима, нова политичка гарнитура увела је филозофију прагматизма, оправдавану нужношћу брзе модернизације, економске транзиције и безусловних европских интеграција.

Судар двију концепција и спољнополитички притисак

Ера у којој је Ђинђић преузео управљање државним апаратом била је обиљежена потпуном доминацијом западних центара моћи. У том новом геополитичком оквиру, дотадашња политика отпора замијењена је стратегијом кооперативности. Западне администрације, предвођене Бриселом и Вашингтоном, поставиле су јасне и ригидне ултиматуме, условљавајући финансијску помоћ и међународни положај земље радикалним реформама и испуњавањем преузетих обавеза.

Тај приступ је у унутрашњој јавности покренуо дубоке подјеле. За једне, то је био неопходан корак ка изласку из вишегодишње изолације и економског слома, док је за друге то представљало капитулацију и постепено одрицање од базичног државног суверенитета зарад обећаних западних фондова.

Видовданска прекретница и институционални потрес

Преломни моменат те владавине, који је оставио трајан и неизбрисив печат на савремену историју, одиграо се на Видовдан 2001. године. Одлука о изручењу бившег предсједника државе Хашком трибуналу спроведена је упркос супротној одлуци Савезног уставног суда, што је изазвало незапамћен правни и политички потрес.

Тај чин, спроведен под директним и отвореним притиском западних влада које су испоруку Милошевића везивале за донаторску конференцију, у великом дијелу јавности је схваћен као срамно гажење сопственог правног поретка и националног достојанства. Изручење државника страном суду постало је симбол епохе у којој је унутрашњи политички прагматизам у потпуности подређен захтјевима страног фактора, што је трајно поларизовало друштво на овим просторима.

Епилог прагматизма и историјска опомена

Ђинђићев политички пројекат функционисао је на премиси да ће брзи уступци и кооперативност са Западом донијети брзу економску стабилизацију и интеграцију у европске токове. Међутим, реалност једнополарног поретка показала се далеко суровијом. Систематско отварање врата страном утицају, демонтажа старих безбједносних и економских структура и ослањање на бриселске директиве нијесу донијели стабилност, већ су створили дубоки административни и друштвени вакуум.

Трагичан завршетак Зорана Ђинђића 2003. године само је потврдио опасну законитост геополитике:

На балканској шаховској табли, улоге кооперативних партнера и извршилаца страних концепција постају изузетно рањиве оног тренутка када се суоче са непромјењивим интересима великих сила. Ера његове владавине остаје запамћена као историјска лекција о томе да се политички прагматизам, када пређе границу одбране базичног суверенитета, врло лако претвара у сопствену супротност, остављајући државу изложену туђим интересима и трајној унутрашњој нестабилности.

Када се подвуче црта и уклоне све идеолошке магле, Зоран Ђинђић је био и остао синоним за политичку струју која је вјеровала да се милост западних центара моћи може купити одрицањем од сопствених лидера и погаженим

Уставом.

Показало се, међутим, да је то била трагична историјска заблуда. Он је био предводник оног курса који је под плаштом модернизације отворио врата потпуном слому суверенитета, остављајући иза себе опомену да се у колонијалном шаху са великим силама улоге послушника плаћају најскупљом могућом цијеном.

На крају, историја је још једном непогрешиво пресудила:

Слобода и поштовање се никада не добијају на кољенима, а они који изаберу пузање пред туђим директивама, неизбјежно завршавају као потрошени пијуни остављени на милост и немилост сопственом историјском удесу.

Закључак:

Када се подвуче црта и оголе све политичке магле, историјски удес српског народа није у томе што су велике силе моћне, већ у томе што су политички лидери на тим просторима редовно бирали слуганство умјесто кичме.

Милошевић је пао бранећи слободу са ногу,

Ђинђић је страдао вјерујући у бриселске шарене лаже на кољенима,

Вучић је суверенитет претворио у трговачки бизнис, а

Студентска листа пријети да постане најновији Тројански коњ који ће у рукавицама завршити оно што нико прије њих није смио.

Историја је непогрешива у свом суду:

Народу који сопствену судбину и ресурсе слијепо повјеравају пролазним политичким структурама, редовно остају преварени, остављајући потоњим генерацијама дугогодишње ропство и јасан путоказ да се слобода и достојанство не просе од Брисела, већ се бране сопственом кичмом на сопственој земљи.

ФОТО: фејсбук