Политички паразити на броду који тоне

Гдје нестаде вјечна вјерност вођи

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Нема ничег предвидљивијег, а уједно и дегутантнијег у балканској политици од тренутка када се завјеса спусти, свјетла пригуше, а дојучерашњи политички моћници почну да траже најближи излаз са брода који тоне. Годинама је политички врх Србије функционисао по принципу неписаног пакта о вјечној вјерности.

Док су се дијелиле функције, управни одбори, уносни државни послови и неограничена моћ, сви су стајали у првом реду, спремни да се закуну на вјерност Александру Вучићу. Данас, када је тај систем уздрман из темеља, свједоци смо спектакуларног моралног суноврата људи који су до јуче чинили стубове те власти.

Гледајући дешавања након септембарских и октобарских потреса 2026. године од Вучићеве оставке до историјског изборног пораза најфасцинантнији феномен није сам пад политичке куле од карата, већ брзина којом су се најближи сарадници трансформисали. Људи који су годинама црпили снагу и богатство искључиво из ауторитета једног човјека, одједном проживљавају дубоке „идеолошке катарзе“. Преко ноћи се појављују нова објашњења, накнадна памет и суптилно дистанцирање од одлука у којима су сами саучествовали.

Посебно је ироничан наратив о „издаји“ који сада преплављује јавни простор. Док прорежимски таблоиди драматично извјештавају о бизнисменима и функционерима који пакују кофере и износе капитал из земље, поставља се кључно питање: да ли је ико заиста вјеровао да је та лојалност била заснована на идеологији?

Политичка царства грађена на интересу имају рок трајања који се поклапа са роком трајања буџетских привилегија. Када нестане комфора, нестане и љубави.

Међутим, ова политичка мимикрија крије много дубљи проблем за друштво које покушава да крене напријед. Масовна помиловања и панични покушаји аболирања највјернијих кадрова пред сам крај власти оголили су страх од одговорности. Док се досадашњи моћници надају да ће тишина, прелетање у нове таборе или географска удаљеност обрисати године злоупотреба, нова политичка реалност коју диктира долазак Студентске листе доноси потпуно другачија очекивања грађана.настави о издајницима

Политички лешинари не чекају да леш потпуно иструли; они кидају месо чим осјете да је пулс ослабио.

Та брзина којом се јучерашњи најгласнији полтрони трансформишу у данашње „просвијетљене критичаре“ и наводне жртве режима је најпрљавији спектакл који балканска политика може да понуди. Људи који су до јуче пузали пред Александром Вучићем, утркујући се ко ће дубље да му се поклони за мрву власти и фотељу у управном одбору, данас преко ноћи доживљавају нападе накнадне памети.

Одједном се сви „нису слагали са системом“, сви су „трпјели притиске“, и сви су заправо били „глас разума“ који је изнутра кочио лудило. Та количина бесрамности превазилази чак и пословично низак балкански праг политичког укуса.

Ударац који је систем претрпио у септембру и октобру 2026. године, закључно са Вучићевом оставком и падом са власти, оголио је најјефтинији људски материјал.

Гледамо како пацови не само да бјеже са брода, него покушавају да успут украду и појасеве за спасавање. Док прорежимска пропагандна машинерија у паници тражи жртвене јарце и вришти о „ножу у леђа“, истина је много једноставнија и одвратнија: та лојалност никада није била ствар вјере, идеологије, па чак ни елементарног мушког или људског образа. То је био чисти, непатворени интерес.

Пакт са ђаволом који важи само док у државној каси има пара, а у рукама полицијска и правосудна батина.

Оног тренутка када је Студентска листа унијела улични бјес и нову енергију у систем, а грађани одбили да више буду таоци једне клике, та кула од карата се срушила уз страшан тресак.

А ко је први потрчао да отвори врата новој реалности?

Управо они који су највише профитирали од старог система. Тајкуни који су паковали кофере и пребацивали милионе на офшор рачуне док су се јавно заклињали на вјерност, министри који одједном имају „здравствене проблеме“, и страначки јуришници који преко ноћи бришу статусе са друштвених мрежа и траже контакт са новим побједницима.

Али ова радикална мимикрија сада наилази на зид. Страх од одговорности је толики да се пред сам крај дијелила масовна помиловања и панични покушаји аболиције, што је само доказало колико је кривица дубока. Ти људи не бјеже од лидера они бјеже од затвора. Они се не кају они се плаше. Надају се да ће пар година тишине на некој егзотичној дестинацији или брзо прелијетање у нови табор обрисати деценију институционалног силовања земље.

Нова политичка реалност коју диктира долазак Студентске листе и бјес народа не смије да допусти репризу 5. октобра. Нема више куповине слободе инсајдерским информацијама. Нема амнестије за оне који су потписивали пљачке, а сада глуме свједоке сараднике. Ако се овим политичким паразитима дозволи да преживе и овај потоп, онда брод није ни морао да тоне.

Александар Вучић, који је годинама управљао земљом апсолутном моћи, на крају је остао потпуно сам на капетанском мосту брода који су његови најближи сарадници први напустили. Сви они који су га јавно ковали у звијезде, упоређивали с историјским личностима и клели се у вјечну вјерност, у тренутку његове оставке и изборног пораза 2026. године показали су своје право лице.

За човјека који је вјеровао да је изградио непробојан бедем лојалности, највећи ударац није дошао са улице или од Студентске листе, већ из сопствених редова, од оних које је сам створио, политички уздигао и финансијски обезбиједио.

Његова судбина постала је школска лекција о природи балканског аутократског владања:

Онај ко влада помоћу полтрона и интересних паразита, осуђен је на то да у одсудном тренутку остане без иједног искреног савезника. Док се он повлачио са политичке сцене, људи који су до јуче носили његове беџеве већ су увелико куцали на врата нових побједника, доказујући да у систему који је сам изградио никада није било мјеста за стварну оданост, само за голи страх и незаситу глад за привилегијама.

А ко је први потрчао да отвори врата новој реалности?

Управо они који су највише профитирали од старог система. Тајкуни који су паковали кофере и пребацивали милионе на офшор рачуне док су се јавно заклињали на вјерност, министри који одједном имају „здравствене проблеме“, и страначки јуришници који преко ноћи бришу статусе са друштвених мрежа и траже контакт са новим побједницима.

За крај, судбина ових политичких конвертита и лешинара не смије постати фуснота у историји још једне пропале транзиције, она мора постати опомена.

ФОТО: фејсбук