Улоге Шошкића и Удовички и јефтина жвака
Пише: Ненад ПЕКЕЗ
Могу Дејан Шошкић и Кори Удовички до сутра да вам продају јефтину жваку о паду Алта банке као продукту нестручности и непоштења, али будући да су обоје експоненти западне институционалне мисли и буржоаске перцепције света, они ово питање намерно измештају из сфере шире политичке реалности.
За почетак, они вам ништа неће рећи о бруталној асиметрији моћи између домаћих банака и западних финансијских џинова (попут Ерсте, Интесе, итд.) чији појединачни биланси увелико превазилазе економију целе једне периферне или полупериферне државе (рецимо, годишњи БДП Србије достиже око 80 милијарди евра, а имовина ових западних групација мери се стотинама милијарди или чак билионима евра). Ове западне банке директно позајмљују новац од Европске централне банке (ЕЦБ) у Франкфурту по најповољнијим условима, док њихове филијале у Србији диктирају услове кредитирања домаћих привредних субјеката како би осигурале раст сопственог профита – односно репатријацију капитала у матицу у знатно већем обиму од првобитно инвестираних свота. Кроз механизме неједнаке размене, ниске пословне ризике и системско повлашћивање субјеката који поспешују директан раст западног капитала, велика шесторка западних банака годишње из Србије изнесе најмање 1,5 милијарди евра!
Наравно да се Шошкић и Удовички праве мутави на ову несразмерну моћ западних конгломерата, јер су управо њих двоје директно одговорни за реформе Народне банке Србије из 2003. године којима је ова неоколонијална пљачка формализована. Под диктатом правних и финансијских тимова из ММФ-а и ЕЦБ-а, ови „велики експерти“ су из нашег законодавства хируршки одстранили сваку могућност да Народна банка служи као полуга за подстицање домаће индустрије. Тако су кроз процес имплементације „владавине права“ из ЕУ послушно преписали одредбу из Мастрихтског уговора која подразумева апсолутну забрану монетарног финансирања јавног сектора. То значи да НБС не сме директно да емитује и позајмљује новац сопственој држави, нити домаће банке смеју примарно да финансирају јавни сектор, већ свака иоле значајнија трансакција или пројекат морају бити каналисани кроз западне финансијске институције које на тај начин контролишу суверенитет домаћег буџета.
Чим је нова власт након 2012. године покушала да унесе ситне измене у Закон о НБС како би ревидирала неке од ових штетних развојних окова, Шошкић се одмах демонстративно повукао са места гувернера под претекстом да се угрожава „независност“ НБС (хаха, какав „независан“ баја). ММФ и Светска банка су моментално припретили санкцијама и финансијским уценама, да би ставили до знања да је финансирање државе ексклузивно право западних комерцијалних банака – или оних банака које ће бити стриктно усклађене са западним концептом контроле капитала (када Шошкић ових дана вергла о „кредибилности“ власника банке, он заправо алудира искључиво на кредибилност коју обезбеђују те западне институције).
Е, тек сада, након што сам разјаснио финансијску позицију државе и поставио тему на ноге, могу објаснити зашто је Алта банка била трн у оку грађанској класи и прозападним експонентима. Успон ове банке (иначе наследнице државне ЈУБМЕС банке основане у СФРЈ за потребе међународне трговине) био је свестан покушај државе да поврати делимични финансијски суверенитет, али тако да избегне директне, тренутне санкције европских неоколонијалних институција. Да би домаћа банка уопште могла да буде конкурентна западним банкарским гигантима и њиховим енормним профитима, држава је морала наменски да преусмери масовне депозите јавних предузећа, попут ЕПС-а, у домаћи трезор како би створила базу за унутрашњу ликвидност. Тиме је делимично заобиђена мастрихтска догма, па је новац који је држави био законски ускраћен кроз канале НБС подређене западним правилима, обезбеђен преливањем јавне ликвидности у домаћу комерцијалну структуру за директно финансирање домаћих пројеката, као што је ЕXПО.
А пошто Србија није увела санкције Русији, Алта банка је успут преузела и улогу директног коресподентског канала са Русијом (што је била и историјска улога ЈУБМЕС банка преко које су реализовани пројекти у оквиру Покрета несвстраних). Због тога је у овој банци отворено преко 6.500 рачуна за руске фирме и клијенте, јер су им у другим, западним банкама, како кажу сами руски емигранти, загледали у пасоше и аутоматски одбацивали захтеве чим би видели незападно порекло. Тако је Алта заправо постала мини-верзија онога што Кина деценијама систематски спроводи преко својих локалних и регионалних банака „у сенци“, које немају никакво пословање на Западу нити зависе од долара, а служе да одрже стабилне трговинске токове и неутралишу амерички притисак. Наравно, Кина за разлику од нас никада није предала свој монетарни и финансијски суверенитет Западу, има сопствени платни систем ЦИПС и располаже неупоредиво већом моћи, али паралела у самој намери итекако постоји.
Само недељу дана пре избора и одузимања лиценце Алта банци, двопартијски конгресмени у САД су предложили Марку Рубију да се уведу санкције власнику банке Давору Мацури; сама банка је од 2024. године била под ригидном истрагом ЕЦБ због покушаја куповине аустријске Аддико банке; а притисци домаћих НВО, попут ЦЕВЕС-а који води Кори Удовички, појачани су до те мере да је са разбијањем политичке бране било неминовно да се под претекстом „криминала“ и „прања новца“ сасече сама НАМЕРА изградње финансијских капацитета отпора. Зато су републиканци и демократе у САД синхронизовано представиле Алта банку као извор ширења малигног утицаја Русије, Кине и Ирана, док је „унутрашња корупција“ интерпретирана из перспективе према којој вас неафирмација западних санкција Русији и западних неоколонијалних правила по дифолту чини криминалцем.
Немојте, дакле, наседати на јефтине спинове о „криминалу“, „корупцији“ и „нестручности“ извученим из контекста империјализма и политике. Овде је на делу насилно гушење сваког покушаја да се успостави аутономни привредни модел ван транснационалне контроле Вашингтона и Франкфурта, уз јасну поруку периферији да се никаква економска непослушност неће толерисати. Што се тиче ових домаћих компрадорских јајара које су нас већ једном системски завиле у црно, а којима је сада поново отворен простор (захваљујући нашој паметној младости) да доврше посао – они своје бајке о „слободном тржишту“ и „деполитизацији“ могу да продају једино публици чији су једини извор знања Јутјуб и подкасти Ендруа Тејта.
Извор: фејсбук страница Истинита историја – стуб Србије
ФОТО: фејсбук
