Скадар је пет вјекова био српски!

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ

Због изјаве да је Скадар древни српски град, и због ове фотографије са заставом краља Николе (који је ослободио Скадар почетком 1913), Владислав Дајковић је у Албанији осуђен на двије године затвора. Ова пресуда је трагикомична и свакако да је нико нормалан не може уважити, па ни црногорске власти, а ја ћу се овом приликом позабавити историјским чињеницама о Скадру, које се могу пронаћи и у књизи познатог албанског интелектуалца Каплана Буровића (на слици).

Скадром су најдуже владали Срби, више од 500 година, да би га 1479. године преотели Турци који ће ту остати у наредне 434 године, све до 23. априла 1913. године. Познати њемачки историчар Георг Стадтмилер пише да је све до 18. вијека становништво у Скадру било у већини српско, исто као и у другим дјеловима данашње сјеверне Албаније.

Под својим жупанима и краљевима, Срби су, дакле, владали Скадром и предјелима око њега више од 500 година. На Бојани, испод Скадра, налази се црква св. Срђа и Вакха, гробница зетских и рашких владара, кнежева и краљева. Ту је сахрањен Јован Владимир (1016), Доброслав-Војислав (1065), Михаило (1081), Бодин (1104), Доброслав II (1104), Градина (1143) и Драгиња (1151).

Скадар је као град основан од грчких колониста, Колхиђана, у 4. вијеку прије нове ере. У 2. вијеку прије нове ере, Римљани су завладали овим просторима. После подјеле Римске империје на западну и источну, 395. године, Скадар је припао овој другој, познатој под именом Византија.

Током 3-4 вијека нове ере, Скадар је пљачкан и разаран од тзв. варвара, као и сав Балкан. Док почетком 7. вијека долазе Словени и заузимају овај град, отимајући га од Византије.

Византијски цар Константин Порфирогенит описао је у дјелу „О управљању царством“  како је Ираклије дао Србима град Скадар са околином током 7. вијека.

У 10. и 11. вијеку на овом простору се конституише дукљанска држава, која је била словенска, што се јасно види по чисто словенским именима њених владалаца (Владимир, Иван, Јован, Војислав), а што нам свједочи и њихов словенски језик, документација.

Скадар је постао престоница дукљанске државе за вријеме владавине Светог Јована Владимира у другој половини 10. вијека. Краљ Дукље и Србије, Константин Бодин, примио је крсташе, који су били на пропутовању, 1101, у Скадру. Византинци су у 12. вијеку укључили област Скадра у своје царство, формирајући Тему Србија, којом је владао стратег Константин Диоген. Стефан Војислав из Травуније истјерао је, 1040. године,  последњег стратега Србије Теофила Еротика, и успјешно бранио своју независност од Византије. Ослободио је град од Византинаца око 1040. године.

Велики жупан Немања, убрзо по проглашењу за владара Србије 1171. године, полази са војском и Зету прикључује Србији, дајући је на управљање свом  најстаријем сину Вукану, који исто тако столује у Скадру. Вукана је наслиједио син Ђорђе, који столује у Скадру под сизеренитетом српских краљева, али и самостално. Од 1242. године, документа га спомињу као краља. Немањићи овдје граде дворове, цркве и своја гробна мјеста. У Свачу, између Скадра и Улциња, изградили су на десетине цркава.

После Јелене, краљице Србије, и њених синова, а након пропасти Душановог царства, Скадром и читавом Зетом завладаће Балшићи. Балшићи су укрстили своје сабље са Турцима, бранећи Зету као своју домовину и држећи Скадар као престоницу и прије славног боја на Косову.

Ђурађ I Балшић, био је српски великаш из династије Балшића. Заједно са браћом (Страцимиром и Балшом) и оцем (Балшом) проширио је власт своје породице на Скадар (1360) и предио између Скадарског језера и Јадранског мора, а највероватније и на град Бар.

Њега је наслиједио Ђурађ II Страцимировић Балшић, који је ковао у Скадру новац на српском језику. Овај се Балшић, како видимо из једног документа, који носи датум 17. јануар 1386, поносио својим српским поријеклом и родбинским везама својих „славних предака Симеона Немање и Саве“.

После периода династичких борби, Скадар је постао дио Зете, подређене великом жупану Рашке. Од 1355, градом влада породица Балшића. Турци освајају град 1393, да би 1396, град преузела Млетачка република. Њих је из града избацила локална побуна 1403.

После Косовског боја, Турци су стално узнемиравали посједе Балшића, посебно Скадар. Турски паша Љаља Шахин успије 1393. године и да заузме Скадар, па и да зароби Ђурђа II. Пустио га је из затвора наредне године по наређењу султана и повукао се из Скадра, пошто је Ђурађ дао султану Јелену, јако лијепу жену, коју је представио као своју ћерку.

Пошто су се Турци повукли из Скадра, Ђурађ именује тамо за команданта Константина Балшића. Овај се толико осилио у Скадру, да је себе прогласио за деспота, па и за краља. Завршио је тргаично у Драчу 1402. године, осуђен на смрт.

Из бојазни да му га опет не заузму Турци, Ђурађ је био принуђен да Скадар уступи Млечанима. Својим снагама, он више није био у стању да га одбрани од турских насртаја.

Када је Ђурађ умро 1403. године, наслиједио га је 17-годишњи син Балша III. Са Зетом он наслеђује и борбу против Турака и Млечана, и води огорчене борбе за ослобођење Скадра. На кратко је заузео град, али је ускоро морао да се повуче, по нагодби са Млечанима, који су са друге стране пристали да напусте Улцињ, Бар и Будву.

Балша III  je умро 1421 године, а Зету је оставио у наследство свом ујаку, српском деспоту Стефану Лазаревићу.  Овај одмах диже војску и пође на Скадар против Млечана, који му бјеху заузели и приморске градове Зете. У овом рату, као његов вазал учешће је узео и српски властелин и владалац Кроје (Албаније) Јован Кастриота, са својим синовима, међу којима је био и Ђурађ, будући Скендербег, сада национални херој Албанаца.

Стефан Лазаревић је стигао до Скадра, па је ушао и у Улцињ, али се убрзо морао повући, јер се разболио, а потом и умро. У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се, као врховном владару Скадра који припада Србији, жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном.

На престолу Србије, Стефана Лазаревића је наслиједио сестрић Ђурађ Бранковић, који са Србијом наслеђује и рат против Млечана за Зету. Он је у љето 1423. године са осам хиљада коњаника стигао под Скадар. Борбе су опет почеле дуж ријеке Бојане. Подижући утврђења на обали и постављањем ланца на ушће ријеке, Ђурађ је блокирао венецијанску флоту и успио да одсјече Скадар од мора. Због неповољног развоја ситуације, Венеција је била спремна на попуштање, тако да су Ђурађ и Франческо Бемба, 12. августа 1423. године, склопили мир који су биле задовољне обје стране и који су свечано прославили пловећи Бојаном на лађи капетана Бембе.

Међутим, напетост и неповјерење нису престали. Све до 1426. године, трајали су спорадични сукоби које су смјењивале дипломатске акције и надмудривања, да би Венеција и Србија дефинитивно ријешиле порблем разграничењме двеју земаља 22. априла 1426. године споразумом у Вучитрну, на двору Бранковића. Имајући у виду да им је пријетила османлијска опасност, мир су и једна и друга страна дочекале са олакшањем. Јер и Венеција и Србија су биле у ратовима са Турцима. Чак су се обје стране, и Венеција и Србија, обавезале да ће једна другој пружати и војну помоћ на територији Зете уколико то буде било потребно некој од уговорних страна.

Повлачењем Балшића са власти, Зетом су завладали Црнојевићи, једна нова феудална породица, која ће одиграти значајну улогу не само у одбрани домовине од турских насртаја, већ и у културном погледу. Пошто је у међувремену Скадар пао под турску власт (1479), Црнојевићи премјештају престоноци Зете у Жабљак, на Скадарском језеру, наспрам самом Скадру, а у очекивању повољног момента да се поново врате у старославну престоницу Зете од прије 500 година.

Како се зна, Турци су дефинитивно заузели Скадар 1479. године. Тако је Сакадар, који је пуних 500 година био престоница Зете, пада у руке Турака, који су у овом нападу, као и у свим претходним, па и у наредним, помагали Албанци, не само као регрутовани војници, већ и као најамници (арнаути, мерценари), па и као башибозуци.

Познати њемачки историчар Георг Стадтмилер пише да је у данашњој сјеверној Албанији, у вријеме 15-16. вијека „становништво било у већини српско“. И пошто је пао у руке Турцима, Скадром су наставили да владају Срби из владајуће породице Црнојевића. Наиме, Станиша, син Ивана Црнојевића, пошао је у Истанбул код турског султана и примио ислам. Вратио се са новим именом Скендер-бег и владао Скадром под турском заставом. Турци су држали Скадар под својом влашћу чак 434 године, све до 23. априла 1913. године.

Избијањем Балканских ратова 1912-1913, Срби и Црногорци су покушали да град прикључе својим државама. За ово је постојало основа, јер је 20.000 становника области говорило српски. Снаге Османског царства у одбрани Скадра предводио је Есад-паша Топтани. Ове снаге су се седам мјесеци опирале нападима црногорске и српске војске. Есад-паша се најзад предао Црној Гори априла 1913. године. До тада је црногорска војска претрпела губитке од преко 10.000 људи, али је под притиском великих европских сила, па и Русије, морала да се повуче. Скадар је прикључен новоствореној независној Албанији, маја 1913, одлуком Лондонске конференције.

После проглашења независне државе Албаније 1913. године, тек почиње истинско страдање српског народа, какво није запамћено ни под Турцима. Нова албанска власт 1925. године укида српске школе, забрањује исказивање националне припадности, служење српским језиком и слободу вјероисповијести.

Затирање српског националног бића у Албанији доживјело је кулминацију за вријеме комунистичке владавине Енвера Хоџе.

ФОТО: фејсбук