Јово Бакић и Косово и Метохија

Подјелите чланак

Како се ставови мијењају преко ноћи када се дође на праг власти

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

У политици на нашим просторима једна ствар никада не излази из моде, лакоћа којом се јучерашњи јавни ставови преко ноћи пакују у фиоку чим се укаже прилика за власт и фотељу.

Овдје није ријеч ни о каквом лапсусу, нити о погрешно протумаченој реченици извученој из контекста. Човјек који годинама стоји за универзитетском катедром, предаје студентима и гради имиџ бескомпромисног критичара свега и свакога, раније се јавно и отворено залагао за став да Србија може без Косова и Метохије.

То је био његов јасан, јавно изречен став док је био далеко од државних функција. А онда, када су дошли избори и када се указала прилика да се са Студентском листом уђе у власт, плоча се окреће преко ноћи, па се сада одједном говори како признања нема и како то не дозвољава Устав Србије.

И управо ту лежи суштина цијелог проблема: шта је од та два заправо његово право лице?

Оно када се раније залагао да Србија може без Косова и Метохије, или ово данашње када му требају гласови и легитимитет да би преузео власт?

Косово и Метохија нису обична ставка у партијском програму, нити семинарски рад на факултету у којем професор може промијенити закључак када схвати да му се више исплати друга теза.

То је питање Устава, територијалног интегритета, историје и судбине људи који тамо живе и који су вијековима чували своје огњиште под најтежим могућим условима. Када неко са универзитетске катедре олако заступа став да држава „може и без тога“, он тиме не шаље само политичку поруку, он једним потезом прецртава и Устав сопствене земље, и животе свих оних људи којима је та земља једина нада и једини ослонац.

Када се тај исти човјек касније, чим закорачи ка фотељи, одједном почне заклињати у тај исти Устав, то није никаква државничка мудрост, то је школски примјер политичког лицемјерја.

Данас се каже да може без Косова и Метохије, сутра се каже да Устав не дозвољава признање, а прекосутра ће се вјероватно тражити неко „креативно рјешење“ или референдум којим би се одговорност са фотеља пребацила директно на леђа народа.

Грађани и млади људи који су мјесецима стајали на улицама и на крају дали свој глас вјерујући да долазе људи чврстих принципа и непоколебљивог карактера, сада гледају стари, добро познати сценарио у новом паковању. Јер онај ко се раније залагао да Србија може без Косова и Метохије, а данас тврди супротно само зато што је дошао у позицију да одлучује, сутра ће без икаквог проблема поново промијенити став чим стигне први озбиљнији притисак споља.

И ту се поставља кључно питање за цијелу Студентску листу и све оне који су мјесецима стајали на улицама и на крају јој дали свој глас:

Коме сте заправо дали власт и повјерење?

Док су грађани вјеровали да на сцену долазе нови људи чврстих принципа и непоколебљивог карактера, у саме редове те Студентске листе ушли су људи који су се до јуче јавно залагали да Србија може без Косова и Метохије, а данас преко ноћи мијењају причу чим су се докопали скупштинских клупа.

То је та „нова политика“ и то су ти „нови принципи“, исти стари образац преваре у новом паковању.

Земља у којој о најосјетљивијим државним питањима одлучују људи који своје раније ставове бришу гумицом чим се приближе власти, никада не може бити сигурна ни у своју ријеч, ни у своју будућност, а они који су их на тој Студентској листи довели на власт тек ће видјети какву су цијену платили за своју лаковјерност.

Србија није ни факултетска катедра ни нечији политички експеримент да би се њени темељи прекрајали како коме одговара. Онај ко се једном јавно одрекао њеног дијела, нема ни морално ни људско право да је сутра води. Зато данас више нема право на грешку, нити смије да своју судбину стави у руке оних којима је лични став увијек био важнији од њене цјеловитости.

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *