Вукови у јагњећој кожи

Подјелите чланак

Зашто су најгласнији „борци за правду“ управо они који су годинама ћутали?

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Нема ништа опасније ни лицемјерније на друштвеној и политичкој сцени од тренутка када они који су годинама били дио проблема одједном обуку одијело праведника и почну дијелити лекције о поштењу, закону и моралу.

Годинама су сједили у удобним фотељама, шутјели док се пред њиховим очима дешавала неправда, окретали главу од туђе муке и чували властите привилегије. Нису видјели ни афере, ни злоупотребе, ни бахатост, ни сузе обичних људи. Њихов глас се тада није чуо јер им је шутња доносила сигурност, плату и положај.

А онда, преко ноћи, чим осјете да се вјетар мијења и да стари систем пуца, ти исти људи постају најгласнији „борци за истину“.

Одједном отварају фиоке које су годинама држали закључане. Одједном се позивају на закон који су сами газили. Одједном глуме савјест друштва и упиру прстом у друге, надајући се да ће њихова новооткривена гласноћа надјачати сјећање народа на све године у којима су нијемо посматрали зло.

То нису никакви хероји, нити су то људи којима је стало до правде. То су вукови у јањећој кожи који не спашавају државу ни народ, они спашавају искључиво себе и своје позиције.

Јер прави карактер човјека не мјери се по томе колико је гласан када је сигурно нападати оне који падају. Прави карактер се показује онда када је тешко, када си сам и када подизање гласа носи цијену. Они који нису имали храбрости да проговоре када је неправда била најјача немају никакво морално право да данас глуме судије.

Народ можда понекад дјелује уморно, али није слијеп. Људи врло добро разликују оне који су годинама носили терет истине и борили се без калкулација од оних који су само пресвукли дрес у задњој минути утакмице.

Зато се данас треба чувати управо таквих „спасилаца“. Не зато што говоре о правди, него зато што им је правда само параван за властито преживљавање. А ко једном прода своју савјест зарад фотеље, продат ће је поново чим се укаже нова прилика.

Њима није важна ни истина, ни држава, ни судбина обичног човјека. Њима је важно само да увијек остану на површини, близу моћи, близу новца и далеко од одговорности за све оно што су годинама радили или прешућивали.

Највећа грешка коју једно друштво може направити јесте да повјерује таквим људима само зато што данас говоре оно што јавност жели да чује. Јер вук не мијења ћуд зато што је промијенио стадо – он само чека нови тренутак у којем ће поново показати своје право лице.

Зато правда никада не смије бити у рукама оних који су је годинама држали закључану у фиоци. Истину могу донијети само људи чистих руку и мирне савјести, они који се нису бојали ни онда када је шутња била најскупља, ни данас када је бука најгласнија.

И зато се по ко зна који пут потврђује она стара, горка изрека:

„Не дај Боже да се Срби сложе.“ Док год свако вуче на своју страну, док се у пресудним тренуцима умјесто слоге и заједничког добра бирају лични интерес, освета и борба за фотеље, вукови у јањећој кожи увијек ће имати плодно тло.

Јер највећи непријатељ једног народа никада није онај извана, већ подјеле изнутра и они који на тим подјелама граде властиту моћ.

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *