Тајна операција „Мост“ Владимира Божовића!
Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ
Скандал мајстор, Владимир Божовић, генерални конзул Србије у Њујорку, засад је једини Вучићев блиски сарадник који је прелетио на страну „студената“. У изјави за РТС, из Чикага, рекао је: „Пре свега, поздрав за нови РТС, који је ново лице Србије, слободне, демократске, ослобођене Србије и сада га гледам више него раније.“
О Божовићу сам у протеклих 25 година писао више пута, могао бих написати сабрана дјела о његовим скандалима и мутним радњама. Али, за ову прилику сам издвојио његову консипативну операцију „Мост“. Иначе, рођен је у Никшићу 3. децембра 1970 године. Вучић му је указивао велико повјерење – био му је савјетник, помоћник министра унутрашњих послова, секретар Комитета за избјеглице, координатор за Србе у региону, амбасадор у Црној Гори…
Била је јесен 2002. године и парламентарни избори у Црној Гори. Опозиција је, по ко зна који пут, доживјела пораз. Пар седмица после избора, у просторије Српске народне странке, на Булевару преко Мораче, бануо је Владимир Божовић са Будимиром Булатовићем (његовим нераздвојим другом, који је оптуживан за разна кривична дјела и проневјере, хапшен у Републици Српској), и понудио се да помогне у припреми предсједничких избора који су слиједили на пролеће. Тврдио је да има подршку западних центара моћи, план који је донио и написмено (на десетак страница), као и милион долара спремних да уложи уколико се опозиционе партије договоре да кандидују Миодрага Лекића.
Неколико пријатеља из Српске народне странке ми је показало Божовићев „чудесни“ план под насловом „Операција Мост“, у коме практично није било ништа сем флоскула и фраза из маркетиншких текстова београдских проевропских партија. Но, прваци Српске народне странке, на челу са тадашњим предјседником др Божидаром Бојовићем, „упецали“ су се и ушли у преговаре са лидерима других странака о кандидатури Лекића.
Но, последња „карика“ у опозиционом ланцу, Пеђа Булатовић, предсједник СНП-а, инсистирао је да заједнички, телефоном, позову Миодрага Лекића који је био у Риму. „Жао ми је, али у ниједној варијанти не прихватам да будем предсједнички кандидат!“ – хладно је у слушалицу изговорио Ћаки, на разочарење опозиционих првака који су то слушали преко интерфона.
Када сам све то сазнао, одлучио сам да напишем коментар за Исток о неозбиљности црногорске опозиције којом, захваљујући мамцу од „милион долара“, командује контроверзни Владимир Божовић.
Пошто је од једног сарадника Истока сазнао да спремам текст на ту тему, Владимир Божовић је долетио из Београда и бануо на моја врата, у друштву Будимира Булатовића. Пошто је видио да се нисам уплашио његових два метра висине и визит-карте са „хиљаду“ функција (био је тада секретар Комитета за избјеглице СРЈ, члан Крунског савјета, адвокат Митрополије црногорско-приморске, шеф Одељења за правосуђе и људска права у Координационом тијелу за Косово), Божовић је циљ изненадне посјете мојој маленкости свео на потребу да сазна ко ми је доставио документ о операцији „Мост“.
Пошто сам га убиједио да сам документ добио од чланова ГО Српске народне странке, који га уопште нијесу третирали као тајни, Божовић је устао, пружио ми руку и рекао: „Хвала, то ми је битно… Ако ти било шта буде требало у Србији, јави се!“ У следећем броју Истока, наравно, објавио сам све о операцији „Мост“ и Божовићевој ненајављеној посјети.
То је био мој први и последњи сусрет са Владимиром Божовићем, али сам се у међувремену наслушао и начитао свакојаких прича о његовим скандалима, те ни у сну нисам могао помислити да ће управо он једног дана бити амбасадор Србије, поготову да ће га на ту функцију именовати Александар Вучић који је првих година 21. вијека, навраћајући код мене у редакцију Истока, истицао аверзију према Владимиру Божовићу, баш као и према Андрији Мандићу и Горану Даниловићу.
Примјер Владимира Божовића дефинитивно потврђује колико је била лоша кадровска политика Александра Вучића. То је свакако и један од узрока његовог пораза.
ФОТО: фејсбук
