Упокојио се протојереј-ставорофор Лазар Васиљевић
Пише: Српскопитање
У молитвеном сјећању на новопрестављеног протојереја-ставрофора Лазара Васиљевића, свештеника који је својим пастирским служењем оставио немерљив допринос у животу Цркве и народа, у понедељак на празник Обновљења храма Светог Великомученика Георгија, Ђурђиц, у храму Светог Николе и Светог Саве у Фочи
служен је помен поводом његовог упокојења. Опијело новопрестављеном проти Лазару служено је у уторак 17. новембра у капели на Старом горбљу у Краљеву.
Протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић (1942–2026)
Животопис
Протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић рођен је 1942. године у Добрунској Ријеци, од оца Гвоздена и мајке Анђелије, у побожној православној породици, у којој је од најранијег детињства васпитаван у ду вере и љубави према Цркви.
Његов отац Гвозден био је човек дубоке побожности и непоколебљиве оданости Цркви. Због своје вере и црквености, у годинама после Другог светског рата био је изложен прогону комунистичких власти, више пута злостављан и физички пребијан. Ипак, ни таква искушења нису поколебала његову веру. У породичном предању сачуван је и један упечатљив сусрет из предратних година, када је Свети владика Николај Жички посетио Добрун. Пришавши Гвоздену, упитао га је како се зове. Када је чуо његово име, владика му је, према породичном сећању, поручио: „Буди гвозден и ничега се не бој!” Те речи као да су наговестиле искушења која ће уследити, али и постојаност којом ће их Гвозден подносити. У таквом дому, где се вера није само исповедала речима него и потврђивала животом и страдањем, одрастао је будући свештеник Лазар.
Основно образовање стицао је у Вишеграду и Прачи, а Богословију Светог Саве у Београду завршио је 1963. године. Након одслужења војног рока у Словенији, уписао је Богословски факултет у Београду.
Пре рукоположења ступио је у свету тајну брака са Радмилом, рођеном Тодоровић, са којом је засновао породицу и добио троје деце: Веронику, Максима и Светлану. Своју децу заједно су подизали у вери и љубави према Цркви. Као плод таквог васпитања и породичне црквености, једна кћерка примила је монашки постриг, син Максим такође је ступио у монаштво, а потом постао епископ, док су преко друге кћерке били благословени са петоро унучади. Тако су се у њиховом породичном дому сусрели благослов монашког призвања и радост настављања породичног живота кроз нова поколења.
Студије на Богословском факултету прекинуо је када је 1966. године рукоположен најпре у чин ђакона, а потом и у чин свештеника, прихвативши свештенички позив као своје животно призвање.
О Богојављењу је започео пастирску службу у Митрополији дабробосанској, у Устиколини, а потом и у другим местима фочанског краја. Првих година свога свештеничког служења обилазио је верни народ по удаљеним селима и забитима, неретко јашући на коњу и одсуствујући од куће по неколико дана, како би стигао и до најудаљенијих домова и њиховим житељима донео благослов Цркве – освећењем водице, молитвом, исповешћу и Светим причешћем. У временима када су путеви били тешко проходни, а многа домаћинства далеко од храмова, настојао је да нико од повереног му народа не остане без свештеничке посете и духовне утехе.
Током његовог службовања у Фочи живописан је Храм Светог Николе, у којем је служио, и подигнут монументални звоник, који је постао једно од препознатљивих обележја ове светиње.
Године 1981. премештен је у Сарајево, где је служио при Храму Преображења Господњег. Потом је изабран за секретара Митрополије дабробосанске, обављајући ову одговорну дужност током више година.
Почетак рата у Босни и Херцеговини затекао га је у Сарајеву. У јулу 1992. године био је заробљен, али је после неколико дана ослобођен разменом заробљеника, након чега је отишао на Пале. Потом је наставио свој живот и свештеничко служење на Палама, Сокоцу и у Фочи. Од 1994. године обављао је дужност секретара Богословије и новооснованог Богословског факултета, доприносећи њиховом раду и развоју у тешким ратним и послератним приликама.
На тим дужностима остао је све до пензионисања 2006. године. Године заслуженог одмора проводио је у Краљеву, као и у Сједињеним Америчким Државама, где је посећивао свога сина, Епископа западноамеричког Максима.
Отац Лазар остаће упамћен као свештеник који је умео да чује човека, да разуме његову муку и да га охрабри. Посебно су га красили ведрина духа, непосредност и препознатљив смисао за хумор. Поседовао је редак дар да памти и преноси досетке, анегдоте и народне мудрости, увек са мером, достојанством и осећајем за саговорника. Његова реч умела је да насмеје, али и да поучи; да разведри атмосферу, а да притом никада не изгуби озбиљност свештеничког позива. Ретко је кога остављао равнодушним.
У његовој личности сусретали су се свештеничка озбиљност и људска топлина, искуство тешких времена и непоколебљива животна ведрина. Кроз деценије служења оставио је драгоцен траг у животима многих верника, сарадника, пријатеља и чланова своје породице.
После дуже болести, протојереј Лазар Васиљевић упокојио се у Господу 14. новембра 2026. године, у болници у Краљеву, у 85. години живота.
Његов земаљски пут, започет у побожној породици у Добрунској Ријеци, протекао је у знаку свештеничког служења, породичне љубави, истрајности у искушењима и верности Цркви Христовој.
Нека му Господ, Коме је служио током свога живота, подари покој у насељима праведних, где нема бола, туге ни уздисања, него где је живот бесконачни.
Вечан му спомен!
Извор: фејсбук страница Храм Светог Саве – Фоча
ФОТО: фејсбук
