Зашто одрицање од Патријарха јесте духовни суицид?!

Бесједа игумана Рафаила (Бољевића) из манастира Подмаине код Будве и Архимандрита Српске православне цркве.

Пише: Српскопитање

Драга браћо и сестре,

Са пажњом и хришћанском љубављу прочитали смо ових дана Отворено писмо упућено оцу Рафаилу. Потписао га је свештеник Радиша Нинковић, парох у Мичигену, САД. Иако је  тон помирљив и пастирски топао, дужност према Истини и Цркви Христовој обавезује да укажемо на једну суштинску замену теза која потпуно промашује поенту речи оца Рафаила и заправо прикрива дубоку духовну болест нашег времена.

У овом писму релативизује се проблем и своди се  на раван „изражавања неслагања са поступцима онога који у Цркви носи највише достојанство”. Међутим, отац Рафаило у својој пастирској проповеди уопште не говори о „изражавању неслагања“! Он врло прецизно и директно цитира речи које све чешће чујемо на трговима и друштвеним мрежама: „Овај Патријарх није мој Патријарх!“

Између „изражавања забринутости због неких поступака” и речи „он није мој Патријарх” не постоји разлика у нијанси – између њих зјапи духовни понор. Када појединац јавно изговори ту реченицу, и када то зачини пресудама попут „Анаксиос“ (Недостојан), он не изражава мишљење. Он врши чин духовне сецесије, узурпирајући право Светог Архијерејског Сабора да суди пре икаквог суда и сабора.

Подсетимо се основног канонског и практичног устројства Цркве: ниједан свештеник на свету не служи Литургију у своје име, нити на основу својих личних заслуга и ставова. Свештеник служи искључиво по декрету и са благословом свог надлежног Епископа. Па и Вас лично, оче Радиша, неко је одлуком и декретом Архијереја поставио на ту парохију у Мичигену. Нико од нас нема „своју“ приватну парохију, нити власт коју је сам себи дао. Ако укинемо начело хијерархијске послушности и благослова Епископа, укидамо легитимитет сопственог свештенодејства.

Света Литургија нас најбоље учи устројству Цркве. На њој свако има своје тачно одређено, Богом благословено место. Постоји место за владику, место за свештеника, место за ђакона, за појца, за црквењака, за верни народ. Литургија је симфонија реда и смирења. Свештеник не узурпира место владике, појац не упада у ђаконске јектеније, нити народ самовољно преузима олтарске службе. Када би свако на Литургији почео да ради оно што он сматра „истинитим“ и исправним, ми више не бисмо имали Свету Тајну, већ позориште и хаос. Онај ко каже „овај Патријарх није мој Патријарх“ руши управо тај Литургијски поредак, иступа из свог места у строју и уноси анархију у заједницу.

Куда води логика коју намећете?

Ако прихватимо погубни модернистички дух и логику која се данас под плаштом „слободе мишљења“ и индивидуализма намеће Цркви, морамо се запитати: где је крај? Ако данас дозволимо да сваки верник или свештеник на основу свог политичког или административног укуса одређује ко му јесте, а ко није Патријарх, шта нас сутра спречава да по истом кључу релативизујемо и све остало?

Ако срушимо Свето Предање и канонску Јерархију ради „демократског права“ на побуну, шта ћемо одговорити када сутра дух овог времена затражи модерне реформе – попут увођења жена свештеница, благосиљања неприродних заједница или укидања поста под изговором „савременог личног става“? Све ове деструкције управо и почињу урушавањем ауторитета црквеног поретка, послушности и саборности.

Отуда су речи оца Рафаила о „духовном самоубиству“ и причешћивању на суд и осуду богословски потпуно оправдане. Не може се приступати истој Чаши Живота са духом који цепа тело оних који ту Чашу држе и чувају. Не може се бити у јединству са Христом (Главом Цркве), док се пљује на тело којим Он управља кроз закониту Јерархију.

Оштре речи оца Рафаила нису ту да „уплаше слабе“, већ да као духовни гром пробуде заспале и заведене који мисле да се верност Богу доказује револуцијом против Цркве. Пастир који види да му вук гордости и бунтовништва коље стадо, не говори ласкавим гласом, него виче да заштити овце.

Бранимо Истину тако што ћемо остати унутар лађе, у послушности канонском поретку и молитви за нашег Патријарха и каконску Јерархију, а не тако што ћемо бушити дно лађе вичући како капетан лоше управља.

Чувајмо јединство Цркве, јер изван њега нема спасења.

Извор: фејсбук страница Сви ми који волимо СПЦ

ФОТО: фејсбук