Сад сам мирна
Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ
Знате ли пјесму коју је Стојан Раденовић више пута поменуо у Скупштини?
Посљедње ремек-дјело Десанке Максимовић
Професор Стојан Раденовић, који предсједава конститутивном Скупштином Србије, више пута је на данашњем засједању поменуо посљедњу пјесму Десанке Максимовић „Сад сам мирна“.
Он је неколико пута позвао све посланике да је прочитају, ако већ нису. Ријеч је о посљедњој пјесми наше славне пјесникиње, а објављена је тек послије смрти Десанке Максимовић.
Пјесма носи снажну поруку о превазилажењу мржње, човјечности и опраштању у тешким временима.
САД САМ МИРНА
Сретох пркосна момка народности
која наш род не воли и тлачи,
која се насиљем уме да јуначи,
момка друге вере, крви и кости.
Али ја брзо све то премостих,
људскост је у мени оживела јаче,
не хтедох да га са злим изједначим,
лакше ми је кад опростим.
Пружих му руку другарски, весела,
као да је момак из мојега села,
унук које од познатих ми жена.
Осмех пријатељски био је доста,
као над понором уже висећег моста:
растасмо се ко два Албанца, два Словена.
А шта нам ова пјесма поручује?
Поручује нам да је људскост изнад сваке нације, вјере, идеологије и политичке припадности.
Да се карактер човјека не мјери именом, презименом ни заставом под којом живи, већ оним што носи у себи. Мржња је најлакше насљедство које можемо оставити, али и највећа срамота коју можемо пренијети на будуће генерације.
Опростити не значи поклекнути, нити заборавити неправду. Значи одбити да постанемо оно против чега се боримо.
И зато би ову пјесму требало прочитати нарочито они који сједе у скупштинским клупама, али и сви који мисле да се величина човјека доказује понижавањем другога.
Јер није тешко говорити о патриотизму док се подижу заставе. Много је теже показати човјечност када пред собом имамо некога ко није наш. Ту се види ко је заиста човјек.
Најлакше је сакрити се иза великих ријечи, националних симбола и бусања у прса док се у исто вријеме сије подјела међу људима. Прави патриотизам не мјери се мржњом према другоме, нити потребом да се нечија вриједност умањи како бисмо ми изгледали већи.
Они који најгласније вичу о љубави према свом народу често први забораве основну људску доброту чим се камере угасе. Лако је вољети своје када то доноси аплаузе и политичке поене, али људскост се доказује онда када треба пружити руку, разумјети туђу бол и остати праведан и према ономе кога су нас учили да гледамо као странца.
Лако је глумити великог родољуба у сигурности масе која кличе исто. Али сва та галама не вриједи ни пишљива боба ако у себи немаш трунку саосјећања за туђу муку. Човјечност се не доказује подизањем гласа, већ спуштањем оружја у глави, онда када станеш пред некога кога су те цијели живот учили да мрзиш и ипак изабереш да останеш човјек, а не звијер.
ФОТО: фејсбук
