Раскол 1054. године – зашто је Црква подијељена?
Пише: Жељко ПАВЕЦ
Да би разумели поделу, не смемо само гледати 1054. пре годину дана. Морамо да се вратимо 600 година пре њега. Раздвајање није била једна расправа. Био је то спор развод који је трајао вековима.
1. ЈЕСЕН РИМСКОГ ЦАРСТВА
Године 395. цар Теодосије И дели Римско царство на два дела својим синовима – Запад и Исток.
То је био почетак краја јединства.
Запад брзо пада:
Већ 476. године пада западно царство. Рим пљачкају Визиготи, Вандали, Готи. Путеви се погоршавају, школе се затварају, продавнице се затва Град који је имао милион људи спада у пар десетина хиљада.
У овом хаосу једина институција која остаје је Црква. Папа постаје не само духовни вођа, већ и политичар, дипломата, па чак и градоначелник. Преговара са варварима, организује одбрану, дели храну. Зато Запад касније види папу као – поглавицу. Зато што је он једини преостао.
Исток живи:
Источно царство, са својим престоницом Цариградом, наставља да живи још скоро 1000 година. Данас је зовемо Византија, али они су себе увек називали Римљанима.
Цариград је био најбогатији град на свету. Имао је 500.000 људи, златне куполе, универзитет, моћну војску, дипломатију. Док је Запад био сиромашан и ратован, Исток је био царски, учен и богат.
Резултат?
Запад говори латински, Исток грчки. Запад не разуме грчки, Исток не разуме латински. Више не читају исте књиге, слушају исте проповеди, не разумеју исте вицеве.
Почели су да живе два потпуно различита живота, а мислили су да су још увек једна Црква.
2. ШИРЕЊЕ ИСЛАМА – Тихи убица јединства

У 7. Ислам се појави у веку и за само 100 година промени мапу света.
Арапи освајају Јерусалим, Александрију, Антиохију, целу север То нису биле рубне области. То је било срце хришћанства.
Зашто је ово важно да се подели?
Пре ислама, постојало је 5 великих хришћанских центара, тзв Пентархија: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим.
Тих петоро су одлучили заједно. Да се Рим и Цариград свађају, остала тројица би их смирила.
После ширења ислама, њих тројица спадају под муслиманску власт. Александрија, Антиохија и Јерусалим губе власт, владике остају, али више немају ни утицаја, ни новца ни војске.
Остала су само два: Рим и Цариград.
И од тада почиње борба која више нема судију: Ко је главни? Рим или Цариград?
Нема ко да каже: „Смири се. „
3. ГЛАВНИ РАЗЛОЗИ ПОДЕЛЕ
а) Ко је главни? – Питање власти
Рим је разматрао: Папа је наследник апостола Петра. Петар је добио кључеве од Христа. Значи папа је поглавар целе Цркве.
Цариград разматрао: Да, папа је први, али први међу једнакима. Као председник. Не као краљ. Цар је у Цариграду, патријарх уз цара, а Цариград је „Нови Рим“. Зашто би стари, сиромашни Рим командовао новим, богатим Римом?
Ово није била само теологија. Све је било о политици. Ко ће крунисати цареве? Ко ће им прикупљати порезе? Ко ће именовати владике?
б) Спор око једне речи – Филиоqуе
Ово звучи као нешто мало, али је експлодирало.
Запад је у Нице-Цариградско Веровање додао речи „Филиок“, које су спојили на саборима – да Дух Свети излази „и од Сина“, а не само од Оца.
Исток је рекао: Не можеш сам да промениш Веровање! Ово може само на заједничком сабору целе Цркве. Ако сам мењаш понашаш се као да си изнад свих.
Запад је рекао: Ово додајемо да бранимо религију од сујеверја.
Исток је то доживио као – крађу. Као да неко мења Устав а да друге не пита.
И ту је била дубина проблема: Запад је већ сам одлучио. Исток више није хтео да трпи.
в) Разлике у свакодневном животу
Временом се накупило стотине малих разлика које су постале велике:
Запад је имао бесквасни хлеб за мису, Исток је био квасан. Запад је имао свештенике у целибату, Исток се венчавао са свештеницима. Запад је постио суботом, Исток није. Запад је имао латински, Исток грчки.
Свака од тих разлика није била проблем сама по себи. Али заједно су створили осећај: „Нисмо више исти. „
д) Свађа у Цариграду – 16. јул 1054
У 1054. Папа Лав ИX. умире, а његов изасланик кардинал Хумберт долази у Цариград да преговара са патријархом Михаилом И Са церуларом.
Преговори падају. Обојица су поносни, тврди, убеђени да су у праву.
16. Јула 1054. године, Хумберт улази у цркву Свете Софије, усред богослужења, и на олтар ставља бика којим погубљава патријарха Михаила Цркве
Патријарх одговара истом мером – осуђујући Хумберта и његове сапутнике.
Историја памти тај дан као Велику расцепу.
Али истина је: тада нико то није схватио као коначну поделу. Људи су мислили да је то још један спор који ће бити решен, као многи раније. Тек касније је то била тачка без повратка.
ЗАКЛУЧАК
Црква није подељена око једне свађе 1054. године.
Делила је јер се Царство распало, Ислам је узео пола хришћанског света, а Рим и Цариград остали су сами – а сви су мислили да је он прави наследник Ри
Коначна станица је дошла 1204. године. , кад су крсташи из Четвртог крсташког рата, уместо да ослободе Јерусалим, опљачкали Цари Ушли у највећи хришћански град на свету, палили цркве, крали иконе, убијали браћу хришћан
После тога није било повратка. Византинци никада нису опростили Западу.
И зато имамо Католичку Цркву на Западу и Православну Цркву на Истоку. Две Цркве које верују у истог Христа, моле исту молитву, али живе одвојено 970 година.
ФОТО: фејсбук
