Здраво, да ли ме се сјећаш?
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Понекад једно питање изговорено у скупштинској сали отвори више политичких тема него читав низ говора. „Здраво, Владо, да ли ме се сећаш? питао је Бакарец Владимира Манчића“, питање упућено човјеку с којим се некада дијелила политичка судбина, а данас стоји на другој страни. Наизглед обичан поздрав, а заправо подсјетник да постоји памћење, чак и онда када би њихови власници радије да га немају.
И мени би, послије августа 2020. године, многи могли поставити слично питање. Не зато што ме се не сјећају, него зато што би радо провјерили сјећам ли се ја њих.
Сјећам се времена када је борба против режима ДПС-а била непријатна, ризична и често усамљена. Сјећам се и савјета добронамјерних, а понекад и уплашених људи: „Не боде се шут с рогатим.“ „Видиш да немаш посла, шта то радиш?“ „Ти си луд, ко ће ти зафалити сјутра?“ Тада није било нарочито много оних који су жељели да буду препознати као противници власти. Још мање је било оних који су били спремни да због тог става сносе последице.
А онда је режим пао. И с њим се, као по команди, промијенила се политичка клима. Неки који су до јуче пажљиво мјерили сваку ријеч одједном су открили да су одувијек били на правој страни историје. Они који су годинама посматрали борбу са безбједне удаљености, сада су се нашли у првим редовима побједника. Нијесу, разумије се, прешли или постали прелетачи, само су, како бих то дефинисао, накнадно ревидирали сопствену политичку позицију.
Са новим околностима стигла је и нова побожност. Многи су постали вјерници, чувари традиције и тумачи националних осјећања. Ништа лоше нема у томе да се човјек приближи вјери. Напротив. Али чудно је када се вјера појави баш онда када постане друштвено корисна, а политичка биографија почне да се пере истим средствима којима се пере и савјест, мало јаче реторике, неколико фотографија и довољно често истицање новооткривених увјерења.
И ту би све било само занимљиво да не постоји један детаљ. Поједини од тих накнадно пробуђених тумача српства данас спочитавају мени па и другима који су се за српско питање залагали онда када је то имало цијену да је српски интегрализам тобоже уперен против српства и Србије.
То је већ више од политичке ироније. То је покушај да се онима који су доследно бранили једну идеју објасни да су је бранили погрешно, док они који су ћутали или стајали по страни сада присвајају право да буду арбитри. По тој новој логици, српски интегрализам није српски ако га не прогласи неко ко се српства сјетио тек када је оно постало прилично безбједније за исказивање и политички наступ.
Моја политичка увјерења нису настала послије пада ДПС-а, нити су настала ради тапшања по рамену. Увијек сам био и остао српски националиста и интегралиста. Тај став сам износио и онда када није доносио корист, када није отварао врата функцијама ( немам их ни сада као ни тада ), и када се чинило да се, по ријечима мојих „савјетника“, „шут не боде с рогатим“. Не тражим због тога орден, али не прихватам ни да ми они који су сво вријеме ћутали држе слово о томе шта, како и када треба да радим.
Српски интегрализам не значи непријатељство према Србији. Не значи одрицање од српског народа, његовог језика, историје и духовног насљеђа. Напротив, он полази од њиховог јединства и од права Срба у Црној Гори да своје идентитетске везе не крију, не умањују и да се не правдају пред онима којима су те везе прихватљиве само када доносе политички профит.
Зато питање „Здраво, Владо, да ли ме се сећаш?“ има шири смисао. Оно није само питање о некадашњем страначком познанству. То је питање свима који данас говоре у име политичких идеја које су јуче избјегавали, сјећате ли се шта сте говорили док је ДПС био на власти? Сјећате ли се ко је тада ризиковао, ко је ћутао, а ко је савјетовао да се не истиче? Сјећате ли се како сте гледали на оне које данас покушавате да подучавате?
Ја се сјећам. И управо зато не морам да доказујем да сам одувијек био оно што сам данас. Моја биографија није настала послије побједе, нити ми је потребан нови политички почетак. Нека свако носи своју прошлост како зна и умије. Али када се већ сретамо у истој политичкој садашњости, ред је бар да се поздравимо.
Здраво. Да ли ме се СЈЕЋАШ са протеста, улице? Ја се тебе не сјећам!
ФОТО: фејсбук
