Истина је увек истина, ревизије немају шансе

Подјелите чланак

Знам да ће то бити врло тешко и мучно, али мислим да филм „Златни рез 42 (Дјеца Козаре)” мора да се прикаже у Хрватској, зато што тамо опет иде у правцу које мирише на зло

Пише: Градимир АНИЧИЋ

„Имамо страховито велико добро у себи. Када би се то добро на неки начин ујединило, била би то апсолутна победа једне нове цивилизације. Морамо да ујединимо добро”, поручио нам је недавно Лордан Зафрановић. Као човек и аутор филма „Златни рез 42 (Дјеца Козаре)” рекао нам је своје разлоге за стварање овог филма: „Ја као уметник могу једино сам у име свог народа да клекнем преко филма и да кажем: ’Опростите, молим вас, у моје име.’” То је био довољан разлог да се састанемо и разговарамо.

Да ли је Лордан Зафрановић после Феста 2026. и приказивања филма „Златни рез 42 (Дјеца Козаре)” исти онакав какав је био пре тога?

Не волим да говорим о себи јер то говоре филмови које радим. Филмови су формирали моје ставове. Позитивне или негативне. О себи знам да тежим томе да упозорим на одређене страхове да се зло не понови. Давно, од мог сусрета с Јасеновцем, одлучио сам да истражујем то врхунско зло. То је нешто што ме је фасцинирало, јер је то направио мој свет. Ти људи који су то радили имају свој облик, као и ја, имају памет, имају традицију, историју. Зар је могуће да су на такав начин вршили егзекуције, мучења, убијања? То је мом мозгу било несхватљиво. То ме је присилило да филм користим да бих на исти начин, готово натурално, приказао све оно што су моји радили за време Другог светског рата у држави која се звала Независна Држава Хрватска.

У том смислу сам мислио да чиним, као што и данас мислим, нешто што је требало давно да ураде моји претходници, да се решимо тог зла, историјског зла, јер није у питању цели народ, него једна група људи која је дошла из Италије и која је постављена од Немаца да води Хрватску, јер нико други то није хтео. Рецимо, Мачек, коме је то прво нуђено, није хтео. Онда су једино остале усташе које су раније заправо биле плаћене од Италијана, живеле у Италији, и биле једине спремне да преузму ту квислиншку творевину коју воде Немци као „независну” државу.

Taда је кренуо један од најстрашнијих и најмонструознијих покушаја, у чему су успевали, да се ликвидира све што није хрватско. И у том смислу, по узору на своје спонзоре Немце, створили су логоре смрти у којима су много страшније од Немаца извршили један од највећих злочина у историји ових крајева. Због тога сам био обавезан да као припадник тог народа, хрватског, кажем да ја ту не спадам. Већ да спадам у оне којима је омогућено да филмом то зло прикажу и да се ослободе свега тога заједно и да кажу да то нисмо ми и да траже неку врсту опроштаја за оно што су у наше име направиле усташе. То остаје заувек тако, што се мене тиче.

Е, сад, можемо говорити о разним пријемима филма у државама Европе, државама западне културе где је непожељно да се овај филм приказује. Овај филм у мојој средини или неће уопште бити прихваћен, или ће бити прихваћен с невиђеном харангом против мене иако филм нико није видео. Значи, унапред се створила страшна атмосфера око тог филма у мојој средини. Тако да је мени сада на неки начин врло опасан било који боравак у мојој домовини.

Просто ми је нејасно да не желе да се ослободе свега тога скупа, него иду у супротном правцу, величају усташе, дижу руке у знак усташког поздрава „за дом спремни”. У школи су партизани готово увек лоши, а усташе добри момци.

Стварање овог филма је прича за себе, јер траје деценијама…

Овај филм припремамо од 1986, када смо Арсен Диклић и ја кренули да истражујемо страдања деце Козаре 1942. Од 2017. скупљали смо новац да се овај филм направи, јер нас је Хрватски аудио и визуелни центар одбио, а упозорио сам и премијера Пленковића о важности овог филма за Хрватску. Није било одговора и није било никакве финансијске подршке из Хрватске. Напокон, након више година, из Србије и Републике Српске, где је било највише жртава и страдања деце, уз помоћ филмских продуцената и из других извора сакупио сам минимални новац да бих овај филм урадио на нивоу који гарантује квалитетно приказивање у биоскопима за најширу публику. Хоћу да кажем да сам, као и готово увек, прошао кроз регуларно финансирање филма од Филмског центра Србије и јавне телевизије, као и сви остали филмови који се данас снимају у Европи.

У том смислу сам врло задовољан резултатом који сам направио, али нисам се ни у сну надао, нити мислио, мада сам већ прошао калварију деведесетих година прошлог века с неким мојим ранијим филмовима, да ће готово убилачка харанга бити вођена против мене у мојој земљи на невиђено. То је мени нејасно, мада знам да имам подршку одређених људи које познајем, да су спремни да прихвате овакав начин приказивања тог зла које једноставно мора да нестане. Ово је за мене једна врста катарзе коју сам извео филмом, сматрајући да је то приказ онога што не би смело никад да се понови.

Емир Кустурица каже да никада до сада није гледао овакав филм, упућујући Вам снажну подршку, Мики Манојловић је рекао да је то ремек-дело које је могао да сними само Лордан Зафрановић, Никита Михалков да је Ваш филм светионик за словенски свет и уметнички подвиг, Божидар Зечевић да је грандиозно дело, а хрватска јавност и критика Вас оштро нападају иако филм нису ни гледали.

Мени је битно да се филм прикаже у Хрватској, ја сам тај филм радио првенствено за хрватско гледалиште. Знам да ће то бити врло тешко и мучно, али мислим да мора да се прикаже зато што тамо опет иде у правцу које мирише на зло. Млада генерација Хрвата која диже руке у знак усташког поздрава не зна шта то значи. Никада нису ни чули за то о чему филм говори. Филм је рађен системом одређених шокова да би утицао на свест онога ко га гледа. Он је намењен генерацији која диже руке у знак усташког поздрава „за дом спремни”, генерацији која не зна да је зло направљено под тим поздравом и нема појма шта то значи и шта би значило када би се поновило. То значи да је овај филм потребан највише Хрватској. Ако га неће и унапред га осуђују, а нису га видели, онда је то њихов проблем, проблем моје хрватске власти, ако је то демократска власт у којој су загарантоване слобода стварања и могућност суочавања с властитом историјом.

Рекао сам да полазим прво од зла у себи, па тек онда говорим о злу око мене. Наравно да се то не допада ниједној од земаља у којима сам живео и живим, ни Аустрији, ни Немачкој, ни Чешкој, ни Француској, јер се ту откривају одређене ствари које нико не жели да гледа. Али историја је неумитна, она остаје, она се не може променити. Истина је увек истина. Све те ревизије да се ствари прикажу на друкчији начин немају шансе. Мој рад и рад мојих сарадника био је истраживачки и одговоран. До крајњих граница смо истраживали догађаје, сваки детаљ. То што смо ставили у филм прошло је сито и решето да би било постављено у њега. Наш садашњи играни филм говори о времену у којем живимо данас, а подлога је документарна историјска чињеница – она се зове Јасеновац. То значи, све опасности, сви страхови да се то не понови, налазе се унутар овог филма.

Обрађена тема и филм свакако су већи од нас. Да ли је Србија свесна чињенице да је 2. октобра 2026. била домаћин историјског културног догађаја?

Нисам сигуран у то. Не бих сам себе хвалио. Сваки гледалац има право на властито мишљење. Филмом се бавим од малих ногу. Имао сам 17 година кад сам режирао први филм, „Недеља”. То значи да је мени филм испред свега. Мој живот је живот уз филм. Ја сам филм. Ако ми неко каже да филм служи пропаганди, онда је он у великој заблуди. То ми даје право да загризем и најгорчу јабуку. То право ми не може нико одузети. А говорити да је овај филм пропаганда јесте свињарија. Он је једно уметничко дело једног школованог аутора с 80 реализованих филмова. И ниједан од њих не припада ничијој пропаганди, осим мојој властитој уметности.

Овај филм не осуђује никога, осим само зло?

Нема шансе да у њему има и трунке пропаганде. То што је он приказан у једној доста узбудљивој политичкој ситуацији не значи да припада било којој пропаганди. Овај филм не трпи никакве политичке оцене, осим уметничких оцена. Никаква политика нема права да се у то меша, у име свих невино страдалих у свим трагедијама и ратовима који су се десили на нашем тлу. Могу вам рећи да док сам претходних пет година овде радио овај филм, нико није дошао да ми каже да треба нешто убацити или избацити, за разлику од ранијих филмова када је тога било. Нико није тражио да се промени ниједан квадрат, ниједно слово. За све сам одговоран само ја. Све сам одређивао само ја.

Је ли ово Ваш последњи крик против зла?

Боже сачувај, неће бити последњи. Овај филм траје четири сата, тежак је за гледање, за стомак, јер садржи све што мора садржати. Да човек после њега каже – доста је зла. Да се човек запита јесмо ли ми на планети зато да се убијамо или да стварамо, да градимо, да се дружимо. Да смо заједно, да заједно чувамо ову рајску планету. Ако то није тако, ја не знам да ли ћу опет покушати да укажем на то или ћу, као и раније кад сам правио тешке филмове, направити филм одмора, љубавни, да се мало одморим од свега. Овај филм је било веома тешко направити, реализовати и финансирати. Тако да бих сада радио неки мањи, једноставнији филм.

Како сте замислили телевизијску серију на тему усташких злочина, која ће бити приказана на пролеће?

Овај филм се зове „Златни рез 42 (Дјеца Козаре)”, а серија је само „Дјеца Козаре”, што значи да се бавим страдањем деце, њиховим патњама, а не егзекуторима као што је у филму. Простор је велики, биће седам епизода, укупно седам сати, што ми омогућава да направим све што могу о патњи деце.

Је ли то као максима Достојевског – ако овај свет почива на сузи једног детета, ја одбијам такав свет?

Па скоро да је тако. Серија ће у неким елементима бити боља од филма, зато што има дечји поглед, дечју патњу кроз цео ужас који су прошли и који су проживели, а ретки и преживели.

Добили сте неколико признања, међу којима Награду „Милутин Чолић” за најбољи домаћи филм на Фесту и „Планетарни Тесла” за животно дело.

Ова награда с именом Тесле посебно ми је драга зато што је Тесла истраживао исто као и ја и други уметници – пут у немогуће, пут у тајновите пределе, с једне стране достојанства, с друге пут ка неизмерној тежњи да се дође до светла, до божанског, до оног што је на неки начин забрањено. Да изађемо из задатих оквира у којима смо и да допремо до светла – то је Тесла. А то је у уметности покушај уметника да превазиђе већ виђено и изађе из познатих оквира, да пронађе неки нови пут, светлост која ће га уздићи и оставити генерацији која тек долази. Теслин пут и пут филмског уметника је готово исти, истраживачки. Истражујемо медиј који ће нам омогућити да пробијемо све оквире и изађемо у поље бескрајне лепоте.

Ви сте од оних који сматрају да само доброта и лепота могу спасти свет?

Тако је. Само доброта и лепота. Ја увек почињем филмове лепотом – лепи људи, лепи пејзажи, прекрасна музика, а онда се то руши, руши, долази зло и све експлодира. И готово сви моји филмови имају исти принцип. У „Златном резу” имате прелепе људе који су невиђени зликовци. У готово сваком кадру, када бисте зауставили филм, видели бисте ренесансну слику.

Филм је састављен од низа елемената, и сликарства и музике и театра – и онда је постао аутентичан. Постао је моћно оружје да се најширој публици саопшти истина о њима самима. А да ли је прихватају или не, то је на њима, то је ствар сваког појединца.

ФОТО: Политика/А. ВАСИЉЕВИЋ

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *