Митрополит Амфилохије – обновитељ светиња и чувар вјере

Пише: српскопитање

На Твоју ријеч бацих мрежу, Господе…

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, свјетовним именом Радовић, рођен је 7. јануара 1938. године у селу Барама Радовића у доњој Морачи, а упокојио се у Подгорици 30. октобра 2020. године.

Одрастао је у вјерујућој породици која је његовом срцу усадила љубав према Цркви и отаџбини. Од младости је био окренут богословљу и духовном животу, а своја знања је стицао у Београду, Риму, Атини и Њемачкој.

Његов животни пут био је нераскидиво везан за Цркву, али оно што ће највише обиљежити његово архипастирско дјеловање јесте вишедеценијски труд на обнови и изградњи светиња у Црној Гори и шире.

Обнова и градитељство

Када је 1990. године дошао на трон Митрополије црногорско-приморске, затекао је запустјеле храмове, запуштене манастире и народ одвојен од вјековних духовних коријена. За три деценије његовог архипастирства обновљено је и саграђено више од 650 храмова, манастира и параклиса.

Посебно се издвајају:

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, један од највећих и најљепших православних храмова на Балкану, који је постао духовни и сабирни центар народа;

Обнова Цетињског манастира, чувара моштију Светог Петра Цетињског и многих светиња православља;

Обнова и уређење манастира Острога, који је постао мјесто сабрања стотина хиљада ходочасника сваке године;

Подизање и обнова бројних цркава и капела у црногорским планинама, приморју и градовима, које су деценијама биле у рушевинама;

Брига за манастире Савину, Морачу, Режевиће и многа друга света мјеста.

Својим трудом и личним примјером, митрополит је вратио народу свијест о томе да без живе светиње нема ни живе вјере.

Пастирски труд и одбрана Цркве

Митрополит Амфилохије није био само градитељ камених храмова, него и живи пастир који је знао да окупи и подигне свој народ. У времену када су светиње и сама Црква биле угрожене, он је стајао као непоколебљиви стуб.

Посебно се памти његова улога у литијама 2019–2020. године, када је са својим народом стајао у одбрани светиња од спорног закона о вјерским заједницама. Тада је предводио десетине хиљада људи, али не у духу мржње и насиља, него у духу молитве, љубави и мира. Крсни ходови постали су свједочанство да се вјера брани не мачем, већ молитвом и истрајношћу.

Иако је непоколебљиво бранио Цркву и светиње, митрополит је позивао и на поштовање туђег. Често је истицао да „ко не поштује туђу светињу, не поштује ни своју“, свједочећи тако да хришћанска љубав и разумијевање не знају за границе и подјеле.

Духовно насљеђе

Током свога живота митрополит Амфилохије је оставио за собом не само стотине обновљених храмова, него и обновљену духовност народа. Његове бесједе и ријечи остају као свједочанство једног пастира који је знао и да утјеши и да опомене.

Најбоље његов живот описују ријечи Светог апостола Павла:

„Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах. Одсада ми је припремљен вијенац правде…“ (2. Тимотеју 4, 7–8).

Као пастир, обновитељ и духовни отац, митрополит Амфилохије остаје упамћен као онај који је својим дјелом вратио наду и оживио вјеру у Црној Гори и шире.“

ФОТО: фејсбук