Мандић, Кнежевић, Вучић – пут српског интегрализма и размишљање српског интегралисте

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Политичка историја српског народа у Црној Гори обиљежена је дугим периодима одрицања, стидљивости и наметнуте аутоцензуре, у којима су теме идентитета, језика, културе и историјског памћења гуране на маргине дневне политике.

Данас, међутим, свједочимо процесу који се, без икакве дилеме, може окарактерисати као почетак артикулисаног српског интегрализма – процесу који има своје носиоце, своје симболе и своје историјске обавезе.

Останак Андрије Мандића у структури власти није пука тактичка одлука, већ стратешка нужност. Српски народ у Црној Гори више нема луксуз да своје политичке представнике гура у позицију вјечне опозиције, морално чисте, али историјски бесплодне и без резултата  који доприносе решавању питања које ће српски народ заштитити од антисрпских пројеката како изнутра тако и из региона.

Учествовање у власти, уз јасно дефинисане циљеве, представља једини пут да се бар једно суштинско идентитетско питање ријеши до 2027. године. То не мора бити све, али мора бити нешто – српски језик, равноправна заступљеност, двојно држављанство , тробојка, институционално признање историјске истине или коначно укидање дискриминаторских пракси које су деценијама нормализоване.

Мандићев политички пут, са свим својим искушењима, показао је да истрајност у систему, даје могућност да се српско питање могуће врати у центар државне расправе. Политика није простор за моралну самодовољност, већ за резултат. А резултат је оно што српски народ у Црној Гори дуго чека.

С друге стране, излазак Милана Кнежевића из власти представљао је политички потрес који је имао катализаторску улогу. Питања која су се деценијама постављала шапатом, одједном су постала теме јавног и отвореног сукоба аргумената. Кнежевићев потез није био бијег од одговорности, већ политички чин који је оголио лицемјерје оних који су мислили да се српски идентитет може држати у фуснотама коалиционих споразума. Е па не може, вријеме испостављања рачуна је дошло и ми као Срби желимо да свој рачун наплатимо.

Историја ће показати да је управо тај чин допринио томе да се српско питање више не може гурати под тепих. У политици је понекад потребан и ударац шаком о сто, да би се разговор наставио равноправно. Милан Кнежевић је тај ударац задао у тренутку када је било јасно да тишина постаје превише гласна!

Коначно, говорити о српском интегрализму без помињања Александра Вучића значило би свјесно игнорисати реалност регионалне политике. Вучић није само предсједник Србије; он је симбол континуитета државне бриге за српски народ гдје год он живио. У временима у којима су Срби у региону често били остављени сами себи, појава политике која реагује, штити и обједињује има немјерљив значај.

Посебно је та улога важна у Црној Гори, гдје је српском народу потребна институционална и морална подршка како би се изборио за равноправан статус који му, по свим демократским и цивилизацијским нормама, припада. Подршка из Београда не значи мијешање у унутрашње ствари, већ солидарност народа који дијели језик, културу и историјску судбину.

Српски интегрализам, како га данас разумијем, није искључив, нити конфронтациони пројекат.

Он је покушај да се српски народ сабере око минималних заједничких интереса и да престане да се извињава због сопственог постојања. Мандић у власти, Кнежевић као коректив и Вучић као интегративни симбол – то су три тачке једне исте политичке мапе.

Ако до 2027. године не будемо у стању да бар једно идентитетско питање у Црној Гори затворимо у корист српског народа, онда проблем није у политичким околностима, већ у нама самима. Историја, међутим, не прашта пропуштене прилике. Зато је вријеме да српски интегрализам престане бити само  идеја и постане политика, доследна и она политика која се не напушта!

ФОТО: фејсбук