Крвави октобар – Страдање Срба у Стрмену, Црквеном Боку и Ивањском Боку

Пише: српскопитање

Страдање Срба у Стрмену, Црквеном Боку и Ивањском Боку

Становништво поменутих села по последњем предратном попису из 1931. године чинио је у потпуности српски живаљ. Резултати пописа забележили су 2725 мештана српске националности у селима Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок.

Оснивањем Независне Државе Хрватске, а потом и система концентрационих логора у Јасеновцу и околини, поменута српска села нашла су се у непосредној близини епицентра зла и трагичних страдања српског народа у Другом светском рату.

Већ 22. октобра 1941. године српске православне цркве у Црквеном Боку и Стрмену, црква Светог Преображења Господњег и црква Свете Ане биле су преуређење у католичке богомоље, док је локално српско становништво било присиљено да пређе у католичку веру.

Идуће године, такође у октобру, мештане села задесила су најтежа страдања у рату. У рано јутро, 13. октобра 1942. године, јасеновачке усташе предвођене тадашњим командантом логора Љубом Милошем, опколиле су села, хапсиле људе, одводиле у логор, а успут су вршиле и незапамћене пљачке над имовином. Историчари процењују да је у једном дану око 1500 Срба из Црквеног Бока, Стрмена и Ивањског Бока ухапшено и заточено, мушкарци у централном јасеновачком логору, деца у дечијем логору у Сиску, док су жене биле транспортоване у логор Стара Градишка.

Сведочанство о страдању српског становништво забележио је и Вермахтов генерал Глез фон Хорстенау који се лично уверио у садистичке злочине које су починиле јасеновачке усташе над мирним мештанима. Управо је на интеревенцију поменутог генерала 22. октобра 1942. године издејствовано пуштање ухапшених Срба из логора, што је за ондашње прилике било сасвим неочекивано. Ипак, страдања ових местана и његових мештана су се наставила.

Током читаве 1943. године усташе су упадале у села и вршиле злочина, да би злочини огромних размена били поновљени 1944. године, опет у октобру. Слично као и 1942. године, 7-8. октобра 1944. године усташе су прешле Саву и ухапсиле су све мештане које су затекли у селима. Након хапшења, заточеници су били превезени скелама преко Саве, а потом су пешице спроведени у јасеновачке логоре. Тада, у јесен 1944. године, за Србе из Црквеног Бока, Стрмена и Ивањског Бока није било спаса.

АНА, БОГДАН, ДАНИЦА, ЈЕЛА, МИЛЕ

У усташким покољима српског народа пострадала је и Ана Вила (29) из Стрмена заједно са своје четворо деце. На једној од скела којом су усташе превозиле заточене Србе преко Саве у Јасеновац нашла се и несрећна Ана са својом децом – Богданом (1), Даницом (2), Јелом (5), и Милом (6) . Када је скела допловила до средине мирне Саве усташе су наредиле Ани да баци децу у реку и тако оконча њихове животе. Под претњом усташких кундака Ана је подизала једно по једно дете изнад воде а потом их враћала на скелу. Не желећи да испуни монструозне захтеве крвожедних усташа, храбра мајка, Ана, која је у том тренутку била трудна, скочила је у реку. За њом су од стране усташа побацана и њена деца. Њихова жртва остала је записана у вечности. На данашњи дан, и свакога дана, сећамо се свих храбрих жена које су биле жртве хрватског геноцида над српским народом у Другом светском рату.

(Фотографија у тексту на којој се налази Миле Вила (6), најстарије дете Ане Виле и жртва хрватског генодица над српским народом у Другом светском рату)

Извор: Музеј жртава геноцида