Махери у фалсификовању историје

Не постоји нити једна једина фотографија из тог времена на којој неко од муслимана носи белу траку

Пише: Деки РС

Када је прича о масовним стрељањима, логорима и сабирним центрима постала излизана, морало је да се измисли нешто ново…

Тако је НВО „Јер ме се тиче” покренула причу о „Белим тракама у Приједору.”

Причу која је свету пласирана о савременим мученицима који се поистовећују са патњама Јевреја у Другом светском рату.

Спин је покренут годинама након завршетка рата, а нешто слично је виђено и на вашаришту у Поточарима, где је прва мумија укопана тек 2003. године.

Али уз медијску машинерију, та прича остаје да живи као глогов колац у срце Србима и српском народу.

Разуларени терористи из Козарца и Хамбарина су 30. маја 1992. године напали град Приједор.

У рану зору њих 120 кренуло је на град док их је у самом граду чекало још око 40 наоружаних екстремиста.

Дан касније, ВРС и полиција разбили су ову терористичку групу и повратили пуну контролу над Приједором.

Део терориста је елиминисан, а део је касније успео да пређе реку Уну и да оде тамо где су најсигурнији, у загрљај усташама.

Ипак, један део терориста помешао се с локалним становништвом.

Због тога, ВРС преко Радио Приједора 31. маја ’92. године обавештава јавност да ће спровести акцију чишћења града од преосталих терористичких група.

Оним грађанима који не подржавају терористе, издата је наредба да на куће окаче чаршаве, пешкире или било коју другу тканину беле боје.

То је урађено како би се избегле цивилне жртве и материјална штета.

С друге стране, бели барјак је знак предаје и означава капитулацију.

Као такав, користи се преко хиљаду година, и особе које га истакну сматрају се ненаоружаним и на њих је строго забрањено пуцање.

Беле траке у Приједору никад нико није носио, нити их је ко тражио, нити постоји такав запис, како усмени, тако ни писмени.

Поготово што ВРС не би ни дозволила да неко носи беле траке у тренутку док њени припадници на рамену сами носе белу траку као знак распознавања.

Не постоји нити једна једина фотографија из тог времена на којој неко од муслимана носи белу траку.

Мало је чудно да ови конвертити, иначе махери у фалсификовању историје, до данас нису направили неки добар фотошоп, већ се користе искључиво дечијим цртежима.

У Приједору су беле траке носили једино Срби, и то 1942. године а на њима је писало „Православац.”

Муслимани из Козарца тада су били у усташким јединицама и носили су и они своје беле траке, али на њима је писало „НДХ – Опћинско редарство котара Приједорског.”

Видимо да се „Дан белих трака” почео масовно обележавати широм БиХ, а ове године укључили су и децу, што је заиста морбидно.

Данашњи носачи белих трака, поред тога што су смешни, изгледају попут митских бића; чуло се да су постојали, али никад их нико није видео.

Беле траке није видео ни амерички новинар Рој Гутман, перјаница пропаганде о српским кољачима за време рата у БиХ.

Он је чак написао и књигу „Сведок геноцида” која се бави етничким чишћењем тзв. Бошњака.

Књига је награђена Пулицеровом наградом, међутим, он у њој нигде не помиње беле траке у Приједору.

Беле траке не помиње ни Кемал Перванић у својој књизи „Отпор забораву.”

Иста ствар је и са књигом „Десета врата пакла” Резака Хукановића.

Никаквих белих трака нема ни код Мухарема Крзића у књизи „Свједочити злочин и боснољубље.”

Како би их и било, када су беле траке измишљене тек 2012. године…

ФОТО: фејсбук