Сребреница – град у којем и лопта носи терет историје

Сребреницу сам видио два пута, у новембру 2013. године као члан делегације Фудбалског клуба Рудар Приједор и у децембру 2024. године као члан делегације Фудбалског савеза Републике Српске

Пише: Славко БАСАРА

Република Српска, њен источни дио. Подриње. Насеље Сребреница. Сваког 11. јула буде у центру пажње.

Постоје градови у које дођете да гледате утакмицу. И постоје градови у које дођете да схватите да је фудбал само деведесет минута живота, а да је живот много тежи од сваког резултата. Сребреница је једно од таквих мјеста.

На игралишту су дјеца иста као свуда. Један сања да ће бити нови Меси, други да ће обући дрес Звезде, Партизана или неког великог европског клуба. Када судија свира почетак, нико не пита ко се како презива. Лопта не познаје ни нацију, ни странку, ни изборне циклусе.

Али чим се изађе са терена, почиње стварност балканских подјела.

Политика у Сребреници већ три деценије говори гласније од спорта. Свако јулско сјећање поново отвори старе ране, а сваки избор подсјети колико је мало повјерења остало међу људима. Ипак, упркос свему, живот није стао. Ради се, школује се, навија се, славе се побједе и тугује због пораза.

Спорт ту добија посебну вриједност. Не зато што може промијенити историју, него зато што може сачувати нормалност. Један гол понекад не мијења табелу, али може промијенити дан једном дјетету.

Сребреница није само политичка тема. Она је и град људи који желе да живе без етикета. Зато је важно да се о њој говори без мржње, али и без заборава. Историја се не може избрисати, али будућност се не смије градити само на прошлости.

Можда баш зато свака утакмица одиграна у Сребреници има већу симболику него што показује резултат. Јер док год има дјеце која трче за лоптом, постоји нада да ће неке нове генерације више причати о головима него о подјелама.

И то је, можда, највећа побједа коју спорт може да донесе.

Двије санске погибије

Мој тетак Душан Станић, код којег сам средњошколски одрастао, као члан резервног састава полиције Републике Српске био је у Сребреници почетком 1994. године, још тада је била у жижи интересовања. Питао сам га: „тетак што је она толико важна за нас!“

-Славиша, сама ријеч каже – Сребреница! Богата је, ту је сребро, рудник Сасе…

Тетак Дујо није дочекао крај рата и слободу у Републици Српској, положио је живот у Липорашћу код Градачца, 21. октобра 1994. године. Његове посмртне остатке из окупираног Санског Моста смо пренијели у слободарску Козарску Дубицу… Данас је на вјечној стражи страдалног Поткозарја.

На дан када се догодио такозвани геноцид у Сребреници, 11. јула 1995. године још сам био у Санском Мосту, свом родном граду. Одрастао сам у Лушци Паланци и у њој чуо када је погинуо Витомир Вито Маринковић, најбољи пријатељ мог ујака Душка Будимира, заједно су стварали музику и пјесме. Толико пута смо с Витом и Будом играли фудбала брат Дарко и ја као средоњшколци, а смрт друга Маринковића на Мостобрану код Боснаске Крупе нас је страшно погодила. Били смо на сахрани у Спомен подручју Шушњар на којем је сахрањено 5.500 српских жртава покланих на Илиндан 1941. године.

Видио сам Сребреницу

Сребреницу сам први пут видио 13. новембра 2013. године…

Уочи жријеба четвртфинала Купа Републике Српске, као званични представник Фудбалског клуба Рудар Приједор, прижељкивао сам за противника трећелигаша Губер. Не због квалитета противника и ранга у којем је играо, већ из жеље да видим Сребреницу. На извлачењу парова жеља ми се испунила – Рудар Приједор путује у Сребреницу!

Утакмица је заказана за 13. новембар 2013. године, а дан раније клупска експедиција из Приједора пошла је пут Милића, на спавање. Сутрадан смо кренули на утакмицу са Губером, пред нама је било нешто више од 40 километара. Пролазећи кроз братуначка села видјели смо безброј порушених и оштећених кућа, тек из понеке се извија дим кроз димњаке. Срби повратници ни 18 година након завршетка грађанског рата нису успјели да се врате на вјековна огњишта. Вријеме бљутаво. Досадна јесења кишица квасила је шофершајбну по којој су шкрипили брисачи. Небо се спустило на кров аутобуса.

Ушли смо у шумско, брдовито подручје, прошли поред мезарја у Поточарима крај којег је стајала патрола полиције МУП-а Републике Српске и стигли на стадион „Видиковац“, расквашен и блатњав. Скромно игралиште смештено одмах поред цесте, са оронулом клупском зградом. Јесен је одавно шуму „офарбала“ у златно-жуту боју, а киша је додатно „исполирала“.

-Шта је ово, гдје је Сребреница? – упитао сам сапутнике у „Хигер“ аутобусу „Арцелор Митала“.

-То је то Славко, стигли смо на стадион, овдје играмо утакмицу. Сребреница је још напријед, неколико километара – одговорио ми је возач Раденко Батоз.

-Продужи Раденко, вози даље, имамо времена! Немој, молим те, да Басара буде на стадиону Губера, а да не види Сребреницу. Толико се радовао, можда је и жријеб намјестио (?!), само да дође у Сребреницу и сада да не буде у њој – „наредио“ је Борис Гавран, шеф стручног штаба Рудар Приједора.

-Шефе закаснићемо – упозорио га је возач Батоз.

-Нећемо сједети и пити кафу, али кроз Сребреницу морамо проћи. Због Басаре. Само ти вози – био је упоран тренер Гавран.

Наставили смо пут и угледали таблу „Сребреница“, иза кривине је замицао стадион „Видиковац“. Куће раштркане по брдима која су се спустила, готово до пута. Онда се појављују и зграде ниже градње, кружни ток, зграда испред аутобуса и „крај света“. Један пут води десно, а други лијево и ту стоји путоказ: „гранични прелаз Скелани“.

-Гдје је центар града? – упитах.

-Нема га, то је то, ово је Сребреница – каже ми тренер Гавран, рођени Зеничанин.

-Није ваљда!? Па ја сам све то сасвим другачије замишљао – буним се.

-Како, молим те, објасни нам – пита ме Гавран.

-Не знам ни ја, али овако нисам – објасних.

-Раденко, вози на стадион. Ето, Басара је видио Сребреницу – издао је нову команду шеф.

Малобројни Сребреничани који су се у тим моментима затекли на улицама збуњено су гледали у наш аутобус, а на лицима смо им „читали“: „види ових из Приједора, залутали!“

-Овдје је и Бог рекао довиђења – настављам.

-Није се овдје ратовало за град, куће и зграде, само име мјеста каже о чему се ради – кроз смијех говори возач Раденко.

-Сребреница је одувијек кроз историју била мета многих војски, због рудника – надовезао се Гавран.

Стигли смо на стадион „Видиковац“ таман на вријеме. Изгледао је као ораница.

-Ко ће овдје играти? – питали су се првотимци Рудар Приједора тада члана Премијер лиге БиХ.

Одиграли смо утакмицу, побиједили минималним резултатом 1:0 изузетно мотивисаног домаћина, који је прије Рудар Приједора из Купа елиминисао прволигаша Републике Српске Слободу из Новог Града. Гол смо постигли у 70. минуту, стријелац је био Игор Мишан. Одмах из клупских просторија, као службени представник гостујућег клуба писао сам извештај за „Журнал“. Око картона и измјена ми је помагао главни судија Велибор Видаковић из Зворника.

-Имали смо жељу да вас побиједимо и прођемо у полуфинале. То би нам био поклон за јубилеј. Губер је основан 1924. године и следеће године славимо 90. рођендан. Били сте бољи за тај један гол и срећно вам – рекао нам је приликом поласка кући домаћин Цвијетин Максимовић.

Пролазимо поново поред меморијалног комплекса у Поточарима, на којем је, 11. јула 2015. године изведен покушај атентата на Александра Вучића, тадашњег премијера, а данашњег предсједника Србије. Полиција крај мезарја нас је ипсратила само погледима…

Стигли смо кући у ситне јутарње часове, из аутобуса вадимо путне и спортске торбе. Тренер Гавран каже:

-Момци сутра имате слободно пријеподне, наспавајте се и одморите.

Окреће се према мени и рече:

-Ето Басара, види ти Себреницу! А јеси је призвао!

-Јесам, и призвао и видио – рекох загрливши Бориса и изустих:

-Хвала ти!

-Стварно није било у реду да одиграмо утакмицу, а да не видиш Сребреницу. Ето, сада можеш свима да причаш да си био у њој! Драго ми је да ти се жеља испунила – кроз смијех ми је рекао тренер Борис Гавран.

На прољеће, у полуфиналу Купа Републике Српске Рудар Приједор је у априлу 2014. године у двије утакмице победио Текстилац из Дервенте и ушао у своје треће финале и покушај да се домогне трофеја. Финале против бијељинског Радника је било планирано за 15. мај, али су Републику Српску и регион погодиле катастрофалне поплаве, утакмица је одложена и одиграна је тек 29. јула. Већ тада нисам био више у клубу, оставку сам поднио на Ивањдан, 7. јула због повратка у професионалне новинарске воде…

Радник је славио на пенале 5:3 послије неријешеног резултата (0:0) након 90 одиграних минута. Годину касније Рудар Приједор је освојио први пут Куп Републике Српске побиједивши у финалном двомечу Крупу.

На „Дану фудбала Републике Српске“ одржаном 14. марта 2024. године у Концертној дворани Банског двора у Бањалуци Фудбалски клуб Губер одликован је за 100 година постојања и рада.

„Једна смо породица“

Хотел „Босна“ у Бањалуци, манифестација Фудбалског савеза Републике Српске под називом „Једна смо породица“, стигли фудбалски радници и представници клубова са свих страна… Један културни господин с уредном брадом, елегантно обучен у одијело, пришао је новинарима и дијелио позивнице за Свечану академију у поводу 100 година постојања Фудбалског клуба Губер.

Дошао је до мене, застао и насмијао се уз ријечи: „знамо се!“ Био сам убијеђен да се никада раније нисмо срели, али човјек наставља даље:

-Ја сам Данко Мировић из Губера, а Ви сте прије 11 година били у Сребреници с Рудар Приједором када смо играли Куп Републике Српске. Сјећам се добро вашег лика, побиједили сте нас 1:0, али то је за нас била једна од историјских утакмица.

Ушли смо у конверзацију и замолио ме је да дођем на прославу јубилеја ФК Губер. Позив нисам ни могао, а ни хтио да игноришем. Била би то издаја новинарске професије. Хоћу, послије 13. новембра 2013. године, поново да видим Сребреницу.

Одабрано друштво у делегацији из Бањалуке, Родољуб Петковић, Зоран Трнинић и ја кренули смо пут Зворника гдје нас је сачекао Мирко Милошевић, а стигао је и Радика Марић из Бијељине. Ристо Војводић нас је сачекао на путу Зворник – Братунац. Фудбалска делегација. Као истински домаћин и пријатељ Мирко Милошевић се понудио да нас одвезе својим БМВ-ом у Сребреницу. Разгледамо села и предјеле.

„Враћам филм“ од прије 11 година. Много мање је сада порушених, а све више санираних кућа, али се живот и даље мјери „на кашичицу“. Види се тек понеки дим из димњака.

-Мој Славко, туга је ово велика. Ја на овај крај ријетко идем, само кад морам, понекад на утакмицу Братства у Братунац или Губера у Сребреницу. Једном-двапут годишње. Али, људи имају вољу за животом, боре се. Ти клубови су им све. Око њих се окупљају, друже, троше дане – обратио ми се Мирко Милошевић, иначе члан Извршног одбора Фудбалског савеза Републике Српске.

Возећи се тако са задњег сједишта огласио се и Зоран Трнинић, пријатељ Савеза, познати рукометни тренер:

-Је ли овуда „ординирао“ Насер Орић?

Милошевић је мало застао, па одговорио:

-Да. Овдје је свега било. Рат ником добро не доноси. А које је чије село закључићете по постављеним заставама. Велики број кућа је обновљен, али нема народа. Све пусти, људи исељавају, одлазе… За десетак година овдје ће бити народа на прсте једне руке пребројати. Нажалост, перспектива је никаква.

Таман у тој причи пролазили смо поред неких запуштених и дрвећем зараслих фабричких погона који сведоче да ју ту некада било живота и рада. Цијела прича и призори „уклопили“ су се и у тмурно послијеподне децембарског дана у којем је зима наслеђивала јесен. Саобраћај на путу је био риједак.

Братунац је веће насеље на чијим улицама је било и аутомобила и људи, а онда слиједи Меморијални центар у Поточарима и стадион „Видиковац“ око којег су били паркирани аутомобили. Окупиле су се генерације ФК Губер уочи свечане академије. Педесетак метара даље угледали смо таблу на којој је писало Сребреница.

-Ево нас, стигли смо још само да нађемо Културни центар – констатовао је Родољуб Петковић, савјетник предсједника ФСРС Вице Зељковића.

-Све је лако пронаћи Пеле, имамо једну улицу и кружни ток у центру. Све је ту на дохват руке, без бриге – рекао је Мирко Милошевић.

Стигли смо на одредиште. Дочекани смо као уважени и драги гости од десетак Сребреничана из клуба и општине. Како се приближавао почетак Академије тако је пристизало све више и више људи, одједном се хол Културног центра напунио.

-Ово може само фудбал! По оваквој хладноћи и скромном амбијенту окупило се неколико стотина житеља Сребренице и околних мјеста да одају почаст Фудбалском клубу Губер. Овдје је фудбал живот, а Губер све што имају! Поносан сам што сам дио ове светковине – истакао је Радика Марић, предсједник Подручног Фудбалског савеза Бијељина.

Прослава је протекла у најбољем реду, уз највишу оцјену. Сребреница и Сребреничани живе за Губер. Имају невјероватну љубав према клубу.

Мрак је прекрио Подриње. Гости су полако кренули кућама, свако на своју страну. Иза нас су остали гостољубиви домаћини са свим оним што живот носи на напаћеним просторима. Није лако, али живјети се мора. Сребреница ће бити жива све док је Фудбалског клуба Губер, који се такмичи у Другој лиги Републике Српске, група исток.

Видио сам Сребреницу други пут, послије 11 година…

Вијек Фудбалског клуба Губер

Студен је првог зимског дана продирала до костију, али су емоције загријавале душу у пуној сали Културног центра у Сребреници у којој је Фудбалски клуб Губер свечаном академијом и скупштином прославио вијек постојања – 100. рођендан.

Сребреничани и њихови спортски пријатељи, заједно са гостима и званицама окупили су се у част јубилеја клуба који се данас такмичи у Другој лиги Републике Српске, група исток. Прије Академије на стадиону „Видиковац“ окупили су се чланови разних клупских генерација, који су наступали играчки и били чланови управе Губера, највећег амбасадора општине Сребреница.

Маринко Секулић, предсједник Скупштине ФК Губер поздравио је присутне уз ријечи добродошлице:

-Хвала вам на оволиком одзиву и подршци у част нашег јубилеја. Изузетно смо срећни и поносни што имамо прилику да вас угостимо и испричамо причу о нашем стогодишњаку Губеру.

Све је кренуло још давне 1923. године када су сребренички студенти донијели лопту из иностранства, а Чедо Вујадиновић и Селман Селманагић поклонили су земљиште за фудбалско игралиште, гдје се и данас налази стадион „Видиковац“. Сваки од њих даривао је, за фудбал, по једну њиву и на тај начин почели да исписују историју сребреничког клуба чије је почетно име било Губер. Послије Другог свјетског рата преименован је у Полет, а у периоду од 1967. до 1974. године носио је име Рудар, да би потом било поново враћено првобитно име. Треба поменути да се клуб од 1950. до 1952. године звао Синдикалац, а тим је био састављен од играча Полета и Братства из Братунца. Остаће записано да је и први гол за Губер постигао Мило Богдановић на утакмици против Боксита из Власенице…

Као највећи успјех наведен је пласман међу 32 клуба у Купу некадашње Југославије, када се на једанаестерце пласирао међу 16 клубова, али је утакмица са Будућношћу из тадашњег Титограда, данашње Подгорице, из неразумљивих разлога поништена и гости су у поновљеном мечу изборили пласман у наставак такмичења побједом од 2:1. Такође, у значајнији клупски успјех се сматра и побједа на пенале против бањалучког Борца 1989. године у оквиру Купа Југославије за пехар Маршала Тита.

Историјат клуба је обухваћен у филму о историји Губера у којем је истакнуто да је био побратим са Јединством из Старе Пазове с којом је одиграо на десетине пријатељских утакмица. Такође, као пријатељски клубови поменути су: Братство из Братунца, Слобода из Ужица, Минерал из Козлука, тузланска Слобода, сарајевски Жељезничар… Све је почело химном ФК Губер.

-Фудбалски клуб Губер, коме честитам јубилеј, опстаје и траје захваљујући општини Сребреница и ентузијазму пријатеља. Иза клуба је било тешких периода, али је клуб све то успио да преживи захваљујући чињеници да је створен из љубави и за љубав ће и даље да живи и опстаје. Сви заједно морамо да чувамо успомену и историју нашег клуба и у наредних десет година настојаћемо да Губеру обезбиједимо напредак и покушамо да направимо искорак. Општина ће увијек да буде уз свог амбасадора и помагаће у складу са својим могућностима – истакао је Милош Вучић, начелник општине Сребреница.

Подијељена су и клупска признања најзаслужнијим појединцима и организацијама, а највише признање ФК Губер припало је и фудбалским савезима Републике Српске и БиХ која су уручена Родољубу Петковићу, савјетнику предсједника Вице Зељковића.

-Поздрављам вас у име Фудбалског савеза Републике Српске и предсједника Вице Зељковића. Будите поносни што сте дио фудбалске породице прво на нивоу Подручног савеза Бијељина који броји више од 130 клубова, као и Фудбалског савеза Републике Српске који има више од 370 чланова. Увијек нас радују успјеси Губера јер их постижете у тешком и бременитом времену, помало и несхватљивом. Стално сте се издизали изнад свега тога као клуб створен из љубави и који с љубављу траје, то и останите. На нама је да вам помогнемо колико год можемо и учинићемо све да вам помогнемо, на све начине. Заиста ми је част, али и привилегија, што имам прилику да предводим делегацију Фудбалског савеза Републике Српске на вашој свечаности и желим вам да се овде у Сребреници, за 100 година, поново прослави фудбалски јубилеј – рекао је Родољуб Петковић.

Харис Алихоџић, некадашњи првотимац и капитен Жељезничара је руководству Губера у част јубилеја поклонио дрес сарајевског клуба са бројем 100, а свечаност је увеличао и Џевад Шећербеговић, некадашњи првотимац тузланске Слободе, као и велики број играча из комшијских градова и клубова.

Губер се, у вијеку постојања, у два наврата није такмичио око 20 година, током Другог свјетског и посљедњег грађанског рата у БиХ. Због ратних догађаја велики број докумената, признања и фотографија из прошлости овог колектива је уништено. У културно-забавном програму током Свечане академије наступили су КУД „Васо Јовановић“ из Сребренице и хор „Лудмер“ из Братунца.

Када су се свјетла погасила и гости разишли ФК Губер и Сребреница су остали поносни што су скромно, али из племенитог срца уприличили свечаност о којој ће се дуго причати и биће запамћена… 

Остала је свакодневица, а клупско руководство се разишло на двије стране. Срби су имали своје, а муслимани своје званице…

Фудбалски клуб Губер је прије неколико дана, административно, одлуком Извршног одбора Фудбалског савеза Републике Српске остао друголигаш упркос чињенице да је у претходној 2025/26. сезони био посљедњи на друголигашком истоку Републике Српске!

ФОТО: Српскопитање