Напад на село Залазје
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Муслимани из Сребренице, двадесетак дана након геноцида којег су извршили у селу Ратковићи, напали су село Залазје.
На Петровдан, 12. јула 1992. године, поновно у раним јутарњим часовима, (као што су то урадили и у Ратковићима), обучени у униформе „Армије РБиХ“ кренули су да освоје Залазје, село које је од Сребренице удаљено око два и по километра. Још једном су кренули да убијају Србе, своје најближе комшије, школске другове и познанике.
Бројчано и те како надмоћнији напали су село које је бранило свега 50 српских бораца. Иако је било празнично јутро, Срби су се брзо организовали и храбро борили, све док им није нестало муниције. Тада се дио преживјелих бораца предао Муслиманима, а њих 13 је одбило да то учини и спас потражило у повлачењу из села.
Упавши у Залазје кренуло је дивљање зликоваца. Муслимански војници су убили четрнаест жена и троје дјеце. Старици Ђуки Симић (65 година) нанијели су преко 16 простријелних и убодних рана. Домаћица Рада Цвијетиновић (41 година) сатима је мучена и злостављана па масакрирана. Њено тијело је пронађено у оближњем потоку. Достану Цвјетиновић (63 године) су прво мучили па убили највјероватније сјекиром. Срећко Спајић (64 године) такође је масакриран у властитој кући. Старицу Студенку Гвозденовић (92 године) убили су ударцима маљем у главу, а њену унуку Мару (17 година) су изрешетали са више метака. На бруталан начин убијени су и заробљени српски борци.
Тог јутра су напали и село Куњерац. У нападу Муслимана из Сребренице на Залазје и Куњерац убијено је 69 мјештана: 37 цивила и 32 ратна заробљеника. Посмртни остаци заробљених српских бораца пронађени су 2010. године у масовној гробници на ђубришту у околини Сребренице.
Седам дана раније, 5. јула 1992, Муслимани из Сребренице напали су и на оближња српска села Крњиће и Загоне. У том нападу су убили 38 жена, стараца и дјеце, а најмање пет жена силовали.
Да напоменем да је село Залазје спаљено у Другом светском рату, 1942. године, када су муслимани из Сребренице као припадници усташких јединица убили 105 српских цивила, међу којима и 42-оје дјеце.
Били су зликовци свјесни тежине својих злочина и знали су да им српски ратници неће опростити сва та звјерства која су починили у српским селима 1992. и 1993. године, зато и јесу одлучили да се у јулу 1995. године не предају Војсци Републике Српске након мизерног отпора којег су пружили, већ да, бјежећи, покушају пробој према Тузли. Притом су били сигурни да им Срби неће убити жене, дјецу и родитеље које су оставили у Сребреници. И нису им Срби убили ни жене ни дјецу ни родитеље.
ФОТО: фејсбук
