Муслимани су одсјечену српску главу везивали за аутомобил и показивали по улицама Сребренице

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

20. априла 1992, у Поточарима је из засједе, мучки и свирепо, убијен Љубо Стјепановић, младић од 23 године, а 6. маја 1992, на Ђурђевдан, Муслимани из Сребренице напали су на Гниону и Бљечеву. У нападу на Гниону зликоваци су полуслијепог Радојка Милошевића рођеног 1925. године запалили у његовој кући док је славу славио, а госта му на слави, Лазара Симића, који је бијегом покушао да се спаси, сустигли и убили. У Бљечевој су убили Косану Зекић и 11 година старијег Лазу Јовановића рођеног 1917. године. У селу Вијогор, 12. маја убили су и у сопственој кући запалили шездесетпетогодишњу Стоју Васић. У Осретку су 15. маја запалили непокретног осамдесетседмогодишњег Секулу Ристановића. У Опарцима су 1. јуна крвници заклали Дикосаву Петровић. У Ратковићима су 21. јуна Живана Продановића зликовци измасакрирали моторном пилом. У Лозничкој Ријеци су 28. јуна на смрт ранили Мирјану Петровић, бебу стару два и по мјесеца. Педесетпетогодишњег Видоја Лазића су 30. јуна 1992. године, у Брежанима, разепели на крсту и запалили. Убили су му и слијепу сестру Крстину и непокретну мајку Достану. У залазју су на Петровдан 12. јула изрешетали седамнаестогодишњу Мару Гвозденовић, а ударцима маљем у главу убили њену 92 године стару баку Студенку. У Горњим Магашићима су заклали и запалили Љепосаву Поповић стару 74 године и њеног осамдесетпетогодишњег мужа Благоја Поповића. У Јежестици су 8. августа Анђелку Млађеновићу, Муслимани из Сребренице одсјекли главу, везали је за аутомобил и приказивали по улицама Сребренице. У Подравању су 24. септембра заклали Драга Митровића. Навео сам неке од злочина које су починили Муслимани из Сребренице до 5 октобра 1992. и злочина у Факовићима у којима су убили 25-оро Срба, о чему сам писао у јучерашњој објави.

Ниједан од зликоваца који су убијали људе чија сам имена наводио није осуђен, ни на суду у Хагу нити на суду у Сарајеву.

„Нема судске потврде, нема злочина!“, рекли би Муслимани.

Тачно је да нема судских пресуда, али злочини се јесу десили.

ЗЛОЧИНИ МУСЛИМАНА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ НАД СРБИМА У БЈЕЛОВЦУ

У Бјеловцу, 14. децембра 1992. године:

„Изађите, мајку вам јебем, Дрина ће вам бити Јасеновац“.

„Мидхате, јеси ли то ти?“

„Јесам, дођи да попијемо, ако нећеш доћи ухватићемо те па ћемо те живог на колац набити. Да знаш како Турчин знаде на колац да натакне.“

„Немојте пљачкати куће док их не поубијате. Идите од врата до врата.“, савјетовала је људе у црним униформама и са црним марама око глава, Есма Киверић, предратна учитељица из Бјеловца. Била је обучена у тренерку и са аутоматском пушком у руци.

„Јањо, хајде да пипијемо кафу, мајку ти четничку!“, звала је своју предратну комшиницу Јању Симић, муслиманка Мулија Зукић.

Било је то, написах, 14. децембра 1992. године, у Бјеловцу и околним селима Сикирићу и Лозничкој Ријеци, у општини Братунац. Тог јутра Муслимани из Сребренице, мушкарци и жене, напали су ова српска села и у њима убили 68 Срба и Српкиња. Многe од њих су и измасакрирали. Најмлађе жртве овог стравичног злочина били су петнаестогодишњаци Слободан Петровић и Чедо Миладиновић те седамнаестогодишњи Миленко Вучетић, а најстарије Достана Матић са 80 година и Злата Јовановић која је имала 81 годину. Убијене су и двије сестре Матић, Снежана и Гордана, и њихов отац Радивоје. Млађи брат Миленка Вучетића, Бранислав, који је имао свега девет година, одведен је у логор у Сребреницу. Тог дана су им убили и оца Радована.

Напад је почео у раним јутарњим часовима, а села су током дана потпуно опљачкана и спаљена. Велики број мјештана покушао је спас да пронађе у преласку ријеке Дрине, при чему су многи страдали под снажном паљбом.

„Ја нисам хтјела да бјежим без Раденке, а она ме гура ‘иди, мајко, спасавај се, ја ћу Дрину лако препливати. Иди, не мучи ме.’ Она држи мене, а ја њу. Грлимо се. Онда сам кренула низбрдо.“, описала је Милена Јовановић посљедњи разговор са кћерком Раденком.

„Највише их је погинуло док су ишли према ријеци и чамцу. Муслимани су их чекали испод једне међе и одатле су једно по једно убијали. 17 мртвих сам ја накупио у трактор, 15. децембра.“,свједочио је Крсто Ранкић.

„Муслимани су се око кућа кретали цијелог дана до увече. Неки су долазили, неки одлазили, углавном увијек их је био велики број. Опљачкане ствари су товарили у трактор и одвозили у правцу Пирића. Била сам сакривена на гредама испод крова свињца, па ме нису примјетили, иако су улазили да изводе свиње и кољу.“, свједочила је Гвозденија Матић, која је тог дана остала без мужа Десимира.

Злочине су починили припадници 28. дивизије којом је командовао Насер Орић, која је формацијски припадала Другом корпусу Армије БиХ у Тузли, којим је командовао Главни штаб у Сарајеву на челу са Сефером Халиловићем и муслиманским ратним предсједником Алијом Изетбеговићем, као врховним командантом. Све вријеме су имали међусобну комуникацију, тако да су знали за све почињене злочине, као што су и у Команди 28. дивизије у Сребреници знали имена и презимена сваког Муслимана који је убио или убијао Србе. То што преживјели монструми ћуте као заливени – питање је морала и карактера сребреничких муслимана, грађана и политичара. И не само њих, наравно.

ФОТО: фејсбук