Пљевља, град на три ријеке

Пише: Српскопитање

Пљевља је град и седиште истоимене општине у Црној Гори. Према попису из 2023. било је 16.111 становника. Налази на северу земље у центру простране Пљеваљске котлине у подножју брда Голубиња. Лежи на три реке, Брезници, Ћехотини и Везишници. Град је центар енергетског потенцијала Црне Горе, важан индустријски, културни и образовни центар.

Овај предо богат рудама насељавало је илирско племе Пирусти. Значајни илирски тумули из периода гвозденог доба налазе се у Готовуши. Пирусти су били познати као рудари и од Рима су уживали велике повластице, а слободу им је потврдио конзул Луције Анициј.

У доба Рима, на месту данашњих Пљеваља се налазило варошко насеље, а у близини и римски муниципијум са одређеном самоуправом. Ово насеље у Коминима, код Пљеваља, до данас непознатог имена, означено је као Муниципијум С, а резултат је постепеног продирања римске политике и урбанизације из приморја у унутрашњост провинције Далмације, те романизације становништва. Претпоставља се да је Муниципијум С, у другом веку нове ере, имао око 40.000 становника. На натпису у муниципијуму се помиње присуство једне римске легије (Legio I Adriutix). Мунициппијум је израз који се у римској држави користио за тзв. другу класу градова, чији је статус био испод колонија. Муниципијуми су имали властиту самоуправу, али њихови грађани, за разлику од колонија, нису имали римско држављанство него тек тзв. латинско право. Муниципијуми, за разлику од колонија, обично нису били оснивани од Римљана, него су настајали тако што би се већ постојеће неримско насеље ставило под римску власт.

У средњем веку, насеље се  звало Брезник, по истоименој реци која је кроз њега протицала. Почетком XV века јавља се данашње име, које се помиње у дубровачким изворима, 1430. године, а потиче од пљевара на манастирским поседима (објекат у којем се чува слама). Кроз место је пролазио важан трговачки пут, који је повезивао Дубровник са Солуном (преко Скопља) и Цариградом (преко Ниша). Подручје жупе Брезнице, у XI веку је у саставу државе Дукље, мада је генерално признавана врховна власт Ромејских царева. Крајем XII века, подручје данашњих Пљеваља потпада под власт великог жупана Завиде и његовог сина Стефана Немање, а потом улази у састав Краљевине Србије (Стефан Првовенчани).

Нахија Кукањ, чији су Пљевља били центар, основана је непосредно по паду овог дела старе Херцеговине под османску власт. У османским изворима први пут се помиње у попису 1469. године.

Након коначног пада Српског царства 1371. године, нахија Кукањ је посед моћне породице Косача, у оквиру Краљевине Босне. Њихови ће се средњовековни поседи по титули херцега Стефана Вукчића Косаче и презимену његових наследника (Херцеговићи) назвати Херцеговина, односно Стара Херцеговина (југоисточни крајеви ове области у Црној Гори, као и област Милешеве). Године 1448. херцег Стефан своју територију прогласио је Војводством од Светог Саве, у жељи за обнављањем урушене средњовековне српске државе и очигледним претензијама на српски престо. Херцег Стефан Вукчић Косача је безуспешно покушавао одбити Турке од својих поседа. Најпре је изгубио своје северне поседе. Наиме, године 1463. код Пљеваља, на реци Брезници, изгубио је битку са Османлијама и насеље је пало у турске руке. Херцег се из палог подручја повукао у Нови (Херцег Нови), али су Османлије и овај град заузеле 1483. године.

Из средњовековног периода, остао је сачуван Манастир Света Тројица и релативно добро очувани остаци Каструма Козник, на око 20 км југоисточно од данашњих Пљеваља.

У османским изворима, Пљевља се помињу као пазар (трг) Пљевља, али и као Таслиџа (каменита бања). У XVI веку, познати су као караван-сараји, за одмор путника и трговаца. За турске окупације, Пљевља су припадала херцеговачком санџаку (пљеваљски кадилук). Претходно, Пљевља су била седиште нахије Кукањ, у оквиру Дринског кадилука. Од 1572. године, када је основан нови Пљеваљски кадилук, Пљевља су званично седиште херцеговачког санџак-бега.

За време турског пописа становништва 1475—1477. године у Пљевљима (Таслиџи) пописано је 110 хришћанских и ниједно муслиманско домаћинство. Тек у попису из 1516. године, од 150 домаћинстава, 130 је било хришћанских, а 20 муслиманских.

По турском путописцу Евлији Челебији, Пљевља су 1682. године имала 700 кућа и 10 махала, пола хришћанских, пола муслиманских. Велика експлозија барута, 1818. године, уништила је сву чаршију. По подацима из 1837. године, Пљевља су бројала 3000 становника. Средином 19. века долази до првих организованих отпора Османском царству, у виду четовања, као и појавом хајдука. Истакнуте четовође из Пљеваљског краја били су Ристан Шарац и Мићо Глушчевић, који су организовали отпор, а учесници су битке на Шаранцима 1866. године.

У времену од 1880. до 1912. године, у Превљима се налазио средиште Пљеваљског санџака.

Године 1906. становништво Пљеваљског краја подигло је устанак против завојевача, у тзв. Раоничкој буни. Наиме, османска цивилна власт је после две неродне године повећала порез раји, а било је предвиђено да се порез плати по плугу (раонику). Након почетних успеха устаника, ослобођен је готово читав простор данашњих општина Пљевља и Бијело Поље. Буна је угушена на јесен 1906. године интервенцијом турског гарнизона у Призрену, уз учешће артиљерије и подршку аустроугарских трупа. Гушење буне пратиле су велике одмазде, али је мешањем Србије и Црне Горе живот делимично нормализован.

На основу одлука Берлинског конгреса (1878), Аустроугарска је стекла право да држи гарнизоне у већим местима на западним подручјима тадашњег Косовског вилајета, те је тако и у Пљевљима од 1878. до 1908. године био стациониран аустроугарски гарнизон, док је цивилна власт и даље припадала Османском царству (Пљеваљски санџак).

Током Првог балканског рата, савезничке војске Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе наступале су крајем октобра 1912. године из два правца према Пљевљима, одакле се османска војска повукла према Метаљци. Када је Војска Краљевине Србије  ослободила Пријепоље, тамо су 27. октобра пристигли представници Пљеваља ради споразума о предаји града. Пошто је добила наредбу за покрет, Јаворска бригада је у зору 28. октобра 1912. године ушла у град без борбе, заједно са мањом претходницом Прекотарског одреда црногорске војске. Дочекала их је испред места делегација највиђенијих грађана муслимана, међу којима је био и православни Србин, Воја Ђенасијевић. Власт је, под одређеним условима, предата команданту Јаворске бригаре, пуковнику Миливоју Анђелковићу.

Непосредно по ослобођењу града, Краљевина Србија је на том подручју установила свој Пљеваљски округ, у чијем су саставу била три среза: Нововарошки, Пљеваљски и Пријепољски, а за првог окружног начелника постављен је Милорад Јовановић.

Пљевља су тада имала 16.000 становника, од којих је половина становника било православно и незнатног броја католичког. Од јавних здања истицало се шест џамија и официрска касина, док су касарне биле изван града.

Склапањем Лондонског мировног угововора, који је потписан 30. маја 1913. године, Османско царство се и званично одрекло свих триторија које су балканске државе ослободиле од јесени 1912. до полећа 1913. године. Потом су између Србије и Црне Горе поведени преговори о међусобном разграничењу, који су окончани успешно, потписивањем међудржавног споразума од 12. новембра 1913. године, а по којем је Краљевина Србија препустила цео пљеваљски крај Краљевини Црној Гори. Примопредајом власти, која је извршена крајем 1913. године, Србија је своју дотадашњу окружну управу изместила из Пљеваља у Пријепоље, након чега су Пљевља постала седиште новоформиране црногорске Пљеваљске области.

У Првом светском рату, Пљевља је 2. децембра 1915. године заузела аустроугарска 62. дивизија. Том приликом, пљеваљски батаљон са санџачким батаљоном, у саставу црногорске санџачке војске, повукао се на југ, где су сачекали непријатеља и у бици код Мојковца (6—7. јануара 1916. године) победом закратко зауставили напредовање аустроугарске војске.

Пљевља су ослобођена крајем октобра 1918. године, а недуго потом дошло је до уједињења Црне Горе са Србијом (26. новембра), а затим и до стварања Краљевине СХС (1. децембра). У периоду од 1918. фо 1922. године, град је био седиште Пљеваљског округа, чије је подручје потом укључено у састав Ужичке области, у оквиру које је дотадашње пљеваљско окружно начелство трансформисано у посебну окружну испоставу ужичке обласне управе (1922-1929).

Почевши од 1929. године, Пљевља су била у саставу Зетске бановине (1929-1941). У септембру 1935. отворен је пут Тара—Пљевља, деоница Дурмиторског друма према Никшићу. У исто време је постављен камен-темељац електроцентрале. Електрика је уведена 1936. године, а у то време се постепено замењивао и стари турски водовод.

Фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук