Институционални апсурд и културни геноцид

Подјелите чланак

Како су партијски декрети СФРЈ ломили кичму српског идентитета

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Вијест из часописа „Дневник” од 21. марта 1987. године под насловом „Опомене због вјенчања у цркви” наизглед приказује локални, бирократски инцидент у Раденковићу (Сремска Митровица). Млади брачни парови Радојица и Станка Турудић, те Драгољуб и Весна Вићентић, кажњени су партијским опоменама јер су се вјенчали у цркви. Иако су се правдали да су то учинили „под притиском родитеља”, партијска машинерија је строго забиљежила њихов „преступ” због „недовољне идејно-политичке оспособљености”.

Међутим, овај новински исјечак је много више од обичне вијести – он је микрокосмос једног дубоко антисрпског система и практични примјер како се тоталитарни режим СФРЈ обрачунавао са Српском православном црквом (СПЦ) и српским народом.

Парадокс селективне правде и психолошки инжењеринг.

Иако су устави и закони социјалистичке Југославије формално важили једнако за све конфесије, пракса је свједочила о потпуној асиметрији. Док су се у Југославији католички и исламски вјерски обреди често толерисали у име „очувања специфичности” или су локалне заједнице компактно штитиле своје припаднике, у српским срединама закон се спроводио са фанатичном ревношћу.

Овдје ступа на сцену један погубан психолошки феномен који је режим свјесно потхрањивао – култура цинкарења, доушништва и унутарнационалног тужакања међу самим Србима. Страх од губитка посла, партијске књижице или друштвеног статуса претворен је у оружје сјеве. Комшије, рођаци, па чак и чланови породице постајали су извршиоци партијске воље, спремни да пријаве сваки одлазак на славу, крштење или вјенчање. Тако је створен апсурдан амбијент у коме се приватни животни чин, попут свете тајне вјенчања, третирао као државни удар и идеолошка диверзија.

Стратешки циљ КПЈ: Свођење Срба на „преткумановске границе”.

Да бисмо разумјели зашто је притисак на СПЦ био најбруталнији, морамо се вратити корјенима политике Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Циљеви зацртани још на Четвртом конгресу у Дрездену (1928), а формализовани и запечаћени на засиједању АВНОЈ-а у Јајцу (1943), имали су јасну геополитичку и етничку мету: деструкцију српског националног бића и његово свођење на предкумановске границе из 1912. године.

Овај план је спровођен етапно, кроз неколико паралелних процеса:

Административно парчање: Српски народ је доживио незапамћену етничку разломљеност кроз исцртавање републичких граница. Такву фрагментацију нису доживјели ни највећи поражени народи у свјетским ратовима, а камоли Срби који су били и највеће жртве геноцида и главни побједници над фашизмом.

Отимање територија и обале: Хрватској је додијељена комплетна јадранска обала (изузев ситних редова) и излаз на Дунав, чиме су српске историјске земље и етнички простори потпуно одсјечени од мора.

Инжењеринг нових нација: Свјесно су креиране вјештачке етничке категорије са циљем да се смањи српски демографски корпус. Тако су створене македонска и црногорска народност, а касније је уведена и уставна категорија „Муслимани”, који су потом проглашени за некакав „ексклузивни старосједилачки народ” у Босни и Херцеговини на штету Срба.

Амнестија геноцида и дробљење Србије: Кроз наратив о „братству и јединству” практично је извршена амнестија масовног хрватског геноцида над Србима у НДХ, како се Хрвати не би осјећали фрустрирано у новој држави. Насупрот томе, једино је ужа територија Србије додатно уставно фрагментисана стварањем двију аутономних покрајина (Војводине и Косова и Метохије).

Етничка измјена Космета: Донесен је декрет о забрани повратка прогнаних Срба на Косово и Метохију након Другог свјетског рата, док је истовремено дозвољено и подстицано насељавање преко 200 000 Албанаца из Албаније, којима је подијељена одузета српска имовина.

Економско гушење Крајине: Страдалне српске регије, попут Крајине (Банија, Кордун, Лика и Западна Босна) које су преживјеле усташки покољ, намјерно су инфраструктурно запостављане, без путева и фабрика, чиме је преживјело становништво присиљено на секундарну колонизацију и исељавање.

СПЦ као бедем одбране и кочница партије!

У оваквом систему, Српска православна црква је препозната као највећи и најтврђи непријатељ комунистичке идеологије. Зашто? Зато што је СПЦ била једина преостала институција која је чувала јединствен српски идентитет, историјску свијест, писмо и културу, потпуно негирајући вјештачке авнојевске границе. Она је била живи свједок српског континуитета и антисрпског дјеловања нове власти.

Поготово у Црној Гори, комунистички терор је попримио монструозне размјере. За само неколико мјесеци током и непосредно након Другог свјетског рата, комунисти су на простору Црне Горе свирепо убили преко 170 свештеника и монаха, укључујући и митрополита Јоаникија Липовца. Овај крвави биланс је већи од броја свештенослужитеља које су Турци побили на истом простору током читавих 500 година ропства! Циљ је био кристално јасан: физички и духовно ликвидирати паству, раздвојити народ од цркве, уплашити га и тако лакше извршити насилну конверзију Срба у нову, црногорску нацију.

Какав је парадокс и историјски апсурд те КПЈ идеологије: исти систем који је кажњавао Србе у Срему због вјенчања у цркви, у исто вријеме је директно у партијским кабинетима кумовао и насилно стварао тзв. „Македонску православну цркву” расколом из 1967. године! Дакле, вјера је за комунисте била „опијум за народ” када је у питању била српска православна свијест, али је постајала корисно партијско средство када је требало заокружити новостворене нације и нанијети штету српском духовном бићу.

Када данас гледамо вијест из 1987. године о кажњавању Радојице, Станке, Драгољуба и Весне, морамо схватити да то нису биле никакве изоловане партијске мјере. То су били посљедњи трзаји и рефлекси једног добро подмазаног тоталитарног механизма који је деценијама ломио духовну кичму Срба.

Свака партијска опомена, свако забрањено вјенчање, сваки уплашени комшија који доушника обавјештава о крштењу, био је дио великог мозаика који је за циљ имао слабљење српског фактора на Балкану. Проучавање оваквих докумената из наше блиске прошлости једина је брана од заборава и гарант да више никада нећемо дозволити да нам туђински декрети и домаћи идеолошки сљепило кроје судбину, границе и вјеру.

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *