Имотска Крајина, света српска земља натопљена крвљу мученика
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
На самом додиру поносне Далмације и кршне Херцеговине, тамо гдје утихњују обронци планине Kамешнице, шири се велико и плодно Имотско поље. Иако данас административно подијељена и одвојена од јадранске обале моћним Биоковом, ова земља је историјски омеђена српским светињама и натопљена крвљу оних који су одбили да продају вјеру за вечеру.
Срби су на овим просторима присутни још од раног средњег вијека, прије свете династије Немањића, када је овај крај био саставни дио српских држава, а наш живаљ је кроз вијекове додатно ојачаван досељавањем српских породица из захумског Поповог поља. Имотски Срби били су надалеко познати као предузетни људи, вјешти трговци, угоститељи и имућни домаћини. Упркос прогонима и притисцима великих римокатоличких империја, Млетака и Аустрије, српски народ је овдје 1625. године подигао један од најљепших бисера наше духовности – храм Успења Пресвете Богородице у Доњој Главини.
Нажалост, историја Имоте је и најсуровији примјер како агресивно покатоличавање рађа најбруталније братоубијање. Млетачки архиви биљеже мрачна свједочанства тог процеса, попут оног у селу Свиб, када је рођени брат, након преласка у римску вјеру, одсјекао главу свом рођеном брату који је остао православан. Трагедија је врхунац доживјела у 20. вијеку. Они чији су преци одбацили српски дух, у злогласној НДХ су кренули у потпуно истребљење своје некадашње браће. На Велику Госпојину спроведен је општи покољ имотских Срба, читаве српске породице су живе затрте, куће попаљене, а црква минирана. Исто зло без отвореног рата понавља се 1991. године, када преостали Срби бивају протјерани, а њихова имовина и храмови поново минирани. Свједочанство те звјерске мржње према сопственом коријену јесу и мученичке смрти старице А. Радојевић у селу Небрижевац, која је жива спаљена након што су јој ископали очи, као и тридесеттрогодишњег Мирослава Лончара, који је 5. јула 1992. године распет на крсту остао вјечни стражар наше вјере, након што је одбио да пљуне на православни крст.
Данас се српска имена села као што су Црногорци, Радеж, Небрижевац, Проложац, Дуге Њиве, те мјешовита насеља Радуни, Свиб, Циста, Аржани, Kамени Мост, Совићи и Kриводол, отимају од заборава. Иако је наш народ сведен на свега неколико породица, Имота поново васкрсава!
Управо због ове претешке историје, покренут је молитвени процес за будуће званично формирање Сабора светих новомученика имотских под окриљем Цркве. Он ће обухватити све православне Србе овог краја пострадале кроз вијекове због свог српског идентитета – од жртава аустроугарских Шуцкора у Првом свјетском рату, преко страдалника бачених у јаме у Другом свјетском рату, па до мученика из деведесетих.
Црква Успења Пресвете Богородице у Имотском, која је чак пет пута спаљивана и рушена кроз историју, поново поносно стоји, а парохијска црква Светог Василија Острошког у селу Црногорцима проглашена је за манастир. Имота је натопљена српском крвљу и завјетом предака – и док год стоје наше светиње, пламен на огњишту Далмације нико неће угасити!
ФОТО: фејсбук
