Kако су лички четници у брлогу бранили вјеру и огњишта
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
У суровим зимским мјесецима 1942. године, док је пламен усташког терора пријетио потпуним затирањем српског народа у Гацкој долини и подножју Велебита, у селу Брлог одиграо се један од најсудбоноснијих догађаја за опстанак локалног живља. Пред протом Ђуром Вукелићем, подигнутих три прста и уз знамење крста, лички устаници положили су свечану заклетву, завјетовавши се на вјерност краљу, отаџбини и одбрани голих живота. Овај чин остао је забиљежен на историјској фотографији која свједочи о тренутку чистог идеализма и очајничке ријешености једне генерације да не поклекне пред потпуним биолошким затирањем.
Након трагичних покоља у љето 1941. године, када су усташке власти Независне Државе Хрватске отпочеле систематско уништавање српских села у околини Оточца, преживјели народ повукао се у збјегове и густе шуме Велебита. Схвативши да је једина алтернатива смрти организована борба, виђенији домаћини и преживјели официри Југословенске војске отпочели су формирање самоодбрамбених одреда. До почетка 1942. године, ови одреди на подручју Брлога, Швице и Водотеча почињу се чвршће повезивати и сврставати под знамење Југословенске војске у Отаџбини.
Стратешко, оперативно и политичко руковођење над овим снагама у западној Босни, Лици и Далмацији преузима Доброслав Јевђевић, као делегат Врховне команде Драже Михаиловића. Kао кључна фигура на овом терену, Јевђевић је био задужен за повезивање локалних устаника са централном командом, вођење комплексних преговора са италијанским окупационим властима ради обезбјеђивања оружја и логистике, те дефинисање јасног политичког курса снага које су се нашле у крвавом вихору грађанског и одбрамбеног рата.
Улога Српске православне цркве у овим крајевима била је од пресудног значаја за морал српског становништва. Горњокарловачка епархија била је на страшном удару, а велики број свештеника звјерски је убијен већ у првим мјесецима рата. Они који су успјели избјећи јаме и логоре, попут локалног брлошког пароха проте Ђуре Вукелића, постали су духовни стубови покрета отпора. Прота Вукелић, који на фотографији служи обред окренут леђима према објективу, био је вјерски ослонац овим борцима и околном народу који је тражио спас под заштитом устаника. Полагање заклетве у Брлогу није било само војни чин, већ дубоко религиозни и морални завјет. Окупљени борци, углавном младићи из Брлога и околних заселака, одјевени су у народна сукна, грађанске капуте и опшивене личке бунде. Наоружани пушкама које су тешком муком набављене из бивших југословенских или италијанских магацина, они стоје усправно свјесни тежине тренутка. Kарактеристично је да у овој раној фази устанка готово нико нема класична четничка обиљежја попут кокарди или дугих брада, већ изгледају као наоружана сеоска милиција која брани свој кућни праг, а коју ће Јевђевићев ауторитет и координација убрзо преточити у организованију војну формацију ширег четничког покрета.
Ове јединице ће формацијски дјеловати на истуреном и веома тешком терену Гацке долине, изложене директним ударима јаких усташких упоришта из Оточца и Госпића. У ланцу командовања који је повезивао војводу Илију Трифуновића Бирчанина као команданта свих четничких снага у Далмацији, Лици, Kордуну и Приморју, и војводу Момчила Ђујића, утицај и стратешко вођство Доброслава Јевђевића оставили су неизбрисив траг. Свако подигнуто вјерско знамење у Брлогу и сваки поглед упућен ка олтарском крсту проте Вукелића представљали су крик за слободом и правом на живот на дједовским огњиштима у кршевитој Лици.
Фотографија: Колоризација ц/б оригинала Погледи
