Миса у српском селу и у српском православном храму
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Прича о цркви Светог Прокопија у далматинском селу Парчићи (на граници општина Бенковац и Кистање) показује сву сложеност и тежину опстанка српског народа, његове баштине и вијековног завичаја у Далмацији.
Шта су историјске чињенице?
Стопостотно српско село: Према попису из 1991. године, у Парчићима су живјели само Срби (352 становника и свих 352 се изјаснило као Срби). Римокатоличких породица нити римокатоличког гробља у овом селу нема нити је икада било.
Историјски феномен: Иако поједина народна предања биљеже да су у одређене дане кроз историју (током млетачке управе) католички свештеници долазили у овај православни храм – што је била позната млетачка пракса контроле православних парохија – црква је била и остала власништво СПЦ и духовно средиште локалних Срба.
Из удружења Парчићана „Стара Буковица” у Батајници, које окупља протјеране мјештане овог краја, јасно поручују:
„Неки би и овај српски црквени објекат присвојили и приписали себи, али историјске чињенице говоре другачије. Знало се, а и сада се зна, да су од памтивијека овдје живјели само Срби: Дрче, Вукше, Војводићи, Иванишевићи, Кнежевићи, Богуновићи, Опачићи… Не постоји ниједан историјски архив нити живо предање да су у Парчићима икада живјели римокатолици нити Хрвати. Гдје год да се загребе – и у папире и у земљу – наилази се искључиво на српски траг.”
Парчићи су у војној акцији „Олуја” 1995. године потпуно спаљени и разорени до темеља. Деценијама након рата, једини стални становник и чувар села остао је српски повратник Јован Вукша (у народу познат као Јоја / Гога).
Иако је изграђено неколико повратничких кућа, а многи протјерани Парчићани желе да се врате или барем обнове дједовину, село ни 30 година након рата нема електричну енергију. Без струје, воде и основних услова за живот, као и без било каквог превоза до општинских центара (Кистања, Обровца, Бенковца), системски се онемогућава било какав озбиљнији повратак српског народа.
Данас се сваке године о Илиндану по римокатоличком календару организује долазак хрватских свештеника и вјерника из сусједних мјеста (Медвиђе, Родаљица, Брушке и Перушића – некада мјешовита села а данас чисто хрватска) како би се у цркви Светог Прокопија одржала католичка миса.
Оваква пракса у селу у ком не живи ниједан римокатолик не представља вјерску потребу, већ отворено обиљежавање територије и континуирани притисак на српски идентитет Буковице.
Док се за римокатоличке обреде у српском православном храму лако проналази институционална и полицијска подршка, истовремено се замазују очи пред чињеницом да преосталим српским повратницима нису обезбијеђене ни основне цивилизацијске потребе попут струје и пута. То је права слика односа према српској баштини и људима који у овој земљи само желе право на свој дом и историју.
ФОТО: фејсбук
