Ријечи апостолског мисионара Конгрегације за пропаганду вере

Пише: Петар Б. БОГУНОВИЋ

Нови Сад, недеља, 26. јул 2026. године

Скренуо бих вам пажњу на овај део мисионарског писма из прве половине 17. столећа:

»… da Costantinopoli sin’à Istria, e Croatia, di xpani che vi si trovano cinque sesti saranno di Serviani …« [… од Цариграда па све до Истре и Хрватске, од свих хришћана који тамо живе чак пет шестина чине Срби …

Дакле, аутор обавештава највише управно тело Римокатоличке цркве да су Срби чинили више од 83% становништва на горепоменутом подручју.

У наставку следи комплетан превод писма на српски језик.

Пречасни оче, преузвишени и пречасни господо, моји најуваженији заштитници, тамо где је потреба највећа, а нада у успех најизвеснија, управо тамо хришћанска љубав треба да притекне у помоћ са највећом делотворношћу. Ови крајеви налазе се у крајњој потреби за духовном помоћи. Иако су припадници српског обреда веома бројни, јер су распрострањени не само по читавом Краљевству Србије и Бугарске, већ и по добром делу Босне, ипак им недостају духовни делатници који би се ревносно и разборито посветили њиховом поучавању у истинама Католичке цркве и њиховом учвршћивању у хришћанској побожности.

Према ономе што су ми потврдили људи који добро познају прилике у свим земљама под турском влашћу, од Цариграда па све до Истре и Хрватске, од свих хришћана који тамо живе чак пет шестина чине Срби. Ипак, они су подједнако лишени духовних делатника који би их, са ревношћу и мудрошћу, поучавали католичкој истини и неговали у хришћанској побожности.

Иако су многи међу њима, а нарочито свештеници, заражени различитим грчким заблудама и, услед непрестаног општења са Турцима, из дана у дан усвајају разноврсна сујеверја и мухамеданске заблуде, ипак су по својој природи кротки, благе нарави и послушни, без грчке охолости, претензија и тврдоглавости. Када би им католици приступали благошћу и добротом, могло би се надати значајним плодовима међу њима.

Мада је хришћанска љубав дужна свима — и Грцима и варварима, и мудрима и неразумнима — ипак, као што природна ватра највише загрева предмете који су јој најближи, тако би и овај духовни огањ, који је Син Божји донео на земљу, требало најделотворније да обасјава управо оне који су му најближи.

И сам Спаситељ, иако је дошао ради спасења свих људи, говорио је да је послат пре свега изгубљеним овцама дома Израиљевог. Тако је и својим ученицима, које је послао да проповедају његово име међу народима, заповедио да служе свима, али нарочито онима који су блиски у вери.

Ови народи налазе се у Европи, недалеко од Италије и од самог извора тог небеског огња. Од Италије их раздвајају само Јадранско и Јонско море, као и покрајине Далмација и Албанија, на њиховом јадранском приморју.

Њихови преци, пре него што су Грци међу њих раширили отров раскола, били су најтешње повезани са Светом Столицом и веома одани Његовој Светости, као што сведоче црквене историје и бројна посланства. Епископи Горњег и Доњег Илирика, као и Македоније, увек су се у потпуности повиновали одлукама римских првосвештеника.

Епископи су се у свакој прилици показивали као најодлучнији браниоци ауторитета римских првосвештеника. Света Столица је зато увек са нарочитом наклоношћу показивала своју пастирску бригу према овим народима, не само због њихове побожности и вере, већ и због њихове храбрости и јунаштва, којима су се непрестано супротстављали непријатељима хришћанског имена. Пошто су далеко од раскоши и уживања, они су остали одважни и племенити. Ни сва сила Османског царства не би их могла покорити да међу њиховим владарима нису избили раздори и сукоби око наслеђа династије Немањића.

Желим да верујем да је Бог допустио да их задеси ова казна зато што су, због својих заблуда, отказали послушност Христовом намеснику, наследнику Светог Петра, те су заједно са влашћу изгубили и своју државу. Пошто су прихватили грчки раскол, сличну су казну претрпели као и они чије су заблуде следили.

Сада, међутим, почињу постепено да увиђају своју заблуду и да напуштају мржњу коју су гајили према латинском имену. Та мржња није настала толико из њихове сопствене зле намере, колико због древних подстицаја грчких људи, које су још више распиривали непромишљени поступци појединих наших људи. Уместо да им приступају у духу благости и да их постепено приводе јединству, они су их оштрим и неразборитим прекорима нападали и осуђивали њихове обреде. Због тога су почели да презиру Латине више него саме мухамеданце.

Било би достојно уобичајене апостолске љубави и бриге ове Свете Конгрегације да овим оближњим крајевима непрестано шаље људе једнако угледне по учењу и примерном животу, који би се посветили њиховом поучавању и духовном васпитању.

Што се мене тиче, желео бих да ми Господ подари барем мали део духа и љубави великог Законодавца, Вође израиљског народа и Проповедника незнабожаца, како бих могао да служим спасењу свога народа. Али добро познајем сопствену слабост и признајем да, ма колико желео да служим свима, не могу сам испунити све потребе.

Надам се да ће се плодови рада у Црној Гори најбоље видети по писмима тамошњег преузвишеног епископа и по његовом исповедању вере. Познато је колико је његова мудрост, кроткост и благ начин опхођења привукао срца ових народа и подстакао их да са радошћу прихвате и пригрле упутства која им је упутила Његова Светост. Више пута сам, заједно са поменутим епископом, архиђаконом и његовим свештенством, имао прилике да видим са каквом су се понизношћу и послушношћу ови људи повиновали, љубећи ноге Његове Светости и његове свете одежде. Благост, доброта и љубав које су им том приликом указане постале су познате и разглашене по свим околним крајевима. Не бих могао довољно описати колико је то омекшало њихова срца, нити би се у то лако поверовало када не би било очигледних плодова. Нека је зато прослављен Бог, извор свих таквих плодова.

Док ово пишем, налазим се код поменутог епископа, заједно са његовим архиђаконом и свештенством. Са њима ћу ускоро отпутовати у Пећ, где ћу, по повереном ми налогу, уз Божју помоћ настојати да остварим толико жељено јединство са Светом Столицом. Ако Господ буде благословио тај подухват, верујем да ће из њега проистећи велика корист не само за српски народ, већ и за многе друге суседне народе који су са њим тесно повезани или следе његов пример.

Стога најпонизније молим Ваше Преузвишености да, за време мог одсуства, благоволите послати у ове крајеве господина Марина Болицу, који одлично познаје језик, обичаје и прилике овдашњих народа. Он би, док сам ја на путу, могао да настави започети рад и да одржава оно што је, Божјом милошћу, већ постигнуто.

Ако би се ови крајеви, макар и на кратко, нашли без духовне помоћи, постојала би опасност да се изгуби велики део плода који је до сада са толиким трудом стечен. Напротив, ако би се рад наставио без прекида, надам се да би Божја доброта подарила још обилније плодове.

Препоручујем се, дакле, светим молитвама Ваших Преузвишености и молим Господа да дуго сачува Ваше животе на добро целе Христове Цркве.

Љубећи најпонизније свете скуте Ваших Преузвишености, остајем

Ваш најпонизнији, најпослушнији и најоданији слуга

Фра Франческо де Леонардис

Из Мајина у Црној Гори,

10. октобра 1640. године.

НАПОМЕНА

Франческо де Леонардис (Francesco de Leonardis, 1595–1645), трогирски архиђакон, доктор теологије и апостолски мисионар Конгрегације за пропаганду вере (Sacra Congregatio de Propaganda Fide), од 1636. године деловао је у Црној Гори, Боки Которској и суседним областима са задатком да ради на унији православних са Римом. Године 1640. упућен је у Пећ ради преговора са Српском патријаршијом, а 1644. именован је за надбискупа Бара. Његови извештаји Конгрегацији представљају једне од најзначајнијих ватиканских извора за историју Српске православне цркве и српског народа у првој половини 17. столећа.