Разговор са самим собом

Белешке и унутрашњи монолог током документарног фотографисања у Концентрационом логору Јасеновац – Гробна поља Доња Градина, 21. јул 2026. године

Пише: Зоран М. КОС

„Видео сам, оче, да је овај живот мучна ствар.“

— Где си, Зоране?

— У Доњој Градини.

— Шта радиш?

— Фотографишем. Радим фотографије за текст.

— И… шта си видео?

Сетих се Иве Андрића и његове песме написане пре једног века.

„Шта си видео, сине, у летњи дан?“

А одговор као да и данас одјекује:

„Видео сам, оче, да је овај живот мучна ствар.“

Сто година је прошло. А овде се, чини ми се, није променило ништа. Само су туга и јад добили нове облике.

Полако пролазим путем према Спомен-подручју. То је пут нижег ранга, са обавезним знаком „СТОП“. На самом улазу је гранични прелаз према Јасеновцу.

Стотинак метара даље стоји крст који су мештани поставили 2009. године, на месту порушене православне цркве. Крст није најбоље оријентисан. Мало се „изгубио“ у простору, баш као и ми сами. Можда је то ситница, али сведочи да духовни оци нису учествовали у његовом постављању.

Ипак, тај крст је доказ да је постојала народна иницијатива. Да је жеља мештана присутна. Да је неко осетио потребу да обележи свето место. Али истовремено, он сведочи и да није било институционалног наставка те иницијативе.

Сетих се народне изреке: „Паметнији попушта.“ Понекад се питам – није ли српски народ пречесто био тај „паметнији“ који је попуштао пред небригом?

— Где си сада?

— Код Тополе ужаса.

Ту ме дочека нова туга. Тополу су својевремено покрили кровом. Требали су нам конзерватори, а добили смо кровопокриваче. Кров већ прокишњава, а истог је годишта као и онај сеоски крст, у годину-две. Стабло, тај страшни остатак Тополе ужаса, изложено је влази, магли, инсектима и времену. Она већ носи видљиве ожиљке и полако, али сигурно копни и нестаје.

Испред мене су поља и шуме под којима почивају десетине и стотине хиљада невиних. Сунце се полако подиже. И све изгледа готово исто као када сам овде први пут дошао 1985. године, када се радило на уређењу Доње Градине. Истина, данас постоје два камена темељца. Постоји и паркинг – њега тада није било.

Испред мале, уредне Изложбене сале паркирано је више аутомобила. Капци су спуштени. На први поглед нема знака живота, иако установа ради.

На улазу у гробна поља, радници Спомен-подручја тракторима одлазе да уређују зелене површине. Роде корачају поред њих као да су једини живи сведоци који свакога дана долазе да одају пошту онима који више не могу говорити.

— И шта ћеш написати?

— Само једну реченицу. Доња Градина не тражи још један споменик. Доња Градина тражи храм.

— И шта, Зоране, очекујеш од ове две иницијативе?

— Искрено? Не очекујем аплаузе. Не очекујем ни похвале. Надам се само да ће неко у Информативној служби Српске православне цркве, или неко други у Патријаршији, прочитати ове текстове. Да ће они доћи до Његове Светости, патријарха српског Г.Г. Порфирија. И да ће, ако је воља Божија, Његова Светост погледати према мученичкој Козари, Поткозарју, Доњој Градини и Јасеновцу. Не због мене. Него због оних који више не могу ни замолити ни проговорити.

— А ако се ништа не догоди?

— Онда ће ови текстови остати као сведочанство да је неко покушао. Да је неко покуцао на врата. А да ли ће се она отворити, то више није у нашим рукама.

— И шта би поручио на крају?

— Само једну стару народну мисао: „Како радили, тако нам Бог дао.“ И још једну: ако смо достојни потомци козарских и јасеновачких мученика, онда смо дужни да им оставимо не само споменике, већ и храмове у којима ће се за њих вековима служити молитва.

— Добро, Зоране, и шта још очекујеш?

— Хоћеш искрено?

— Хоћу.

— Од „глувих“ и безобзирних,  ништа.

— Немој баш тако написати. Подићи ће се бура.

— Нека се подигне.

— А кад почну да ме нападају?

— Реци: „Зоран је то рекао.“

— А ако почну мене да нападају?

— Онда ћу ја рећи да си ти ту реченицу убацио на своју руку.

Обојица се насмејасмо, тужно да тужније не може бити!

— Али, знаш шта…

— Шта?

— И ти, и ја, а сада већ и цео свет, знамо једну чињеницу коју нико не може оспорити.

— Коју?

— Да српски народ и данас нема ни храм ни звоник на своје две највеће гробнице, стратишта и доказа стравичног злочина нашег затирања,  почињеног геноцида над Србима! Доња Градина и Козара/Мраковица чекају…

ФОТО: Зоран М. КОС