Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

Пише: Српскопитање

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, место где је српска историја исписала најсјајније странице…

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану је српски средњовековни православни манастир који се налази у селу Старо Нагоричане, 13 km источно од Куманова. Манастир је посвећен Светом великомученику Георгију и задужбина је српског краља Милутина.

Према натпису урезаном у каменој греди изнад отвора западног портала, цркву Светог Ђорђа је саградио српски краљ Милутин 1312/1313. године, на темељима још старије цркве. Краљ је дао да се надзида горњи део, на порушеним зидовима храма. Фреске у цркви су завршене 1317/18. године, у време игумана Венијамина, о чему говоре натписи у цркви изнад западног портала. Фрескопис су 1318. године довршили сликари Евтихије и Михаило.

Српски краљ Стефан Дечански се 1330. године, уочи битке (Битка код Велбужда 1330) са бугарским царем Михаилом Шишманом, заједно са сином, младим краљевићем и каснијим царем Душаном, молио у нагоричкој цркви пред иконом Светог Ђорђа.

Битка код Велбужда је почела око поднева у суботу 28. јула 1330. године. Према српским и грчким изворима, изгледа да су обе војске код Велбужда имале приближно по 15.000 војника. У овој бици је млади краљ Стефан Душан добио је посебну елитну јединицу. Бугарска војска није издржала ни први налет српске војске, већ се разишла на све стране, а српска војска је умела да искористи ово и скроз их уништи.

Битка на Велбужду је била потпуни пораз Бугара у коме је и сам цар Михајло III погинуо, а о томе постоје различите верзије. Највероватније су српски ратници ранили и заробили цара Михаила III Шишмана и довели га пред младог краља Душана, који је у Реч, уз његов Законик, написао да је лично одсекао главу заробљеном цару Михаилу III Шишману.

Крајем 16. века било је преправки у горњем делу цркве у Нагоричану, о чему сведочи запис на једној опеци.

Године 1927. манастир и село су посетили бројни светски стручњаци византолози, који су боравили у Београду, на Светском конгресу византолога. Француски стручњак Мије је неколико дана продужио боравак у манастиру, да би га на миру проучио, а потом и писао радове, о дивним и интересантним фрескама.

До 1929. године храм је био у очајном стању. Зидови са спољашње стране су били затрпани наслагама шута и земље до висине од једног метра. Под цркве је био комплетно подигнут. Неке фреске су биле упропашћене потписима посетилаца.

Бугари су 1917. године око цркве и унутар ње копали до два метра дубине, тражећи гроб цара Михаила Шишмана, за кога су мислили да је овде сахрањен после Битке код Велбужда 1330. године.

Главни иницијатор обнове храма је био тадашњи митрополит скопски Варнава. По речима председника општине Старо Нагоричане, Спире Димитријевића (1931), манастирски храм је пропадао од влаге, коју су привлачили гробови ископавани у порти. Зато је затворено гробље и кренуло се са учвршћењем темеља. Када су вршени радови, тј. када је

копано око храма 1930. године, откривена је велика неексплодирана топовска граната, заривена дубоко у земљи. У јуну 1930. године, под руководством архитекте Ђурђа Бошковића, отпочела је обнова храма која је завршена 1932. године.

Према легенди, на месту данашњег храма, који је обновио краљ Милутин, византијски цар Роман IV Диоген је у 11. веку изградио цркву, из благодарности према пустиножитељу Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао успон на византијски престо. Сусрели су се ту, док је млади Диоген био у лову. Будући цар је заиста у тој области тада владао као „стратег“. Прохор је у близини данашње цркве живео 28 година у испосници.

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук