Хрвати су недостојни теме…

Пише: Српскопитање

Постоје дани када човек треба бити искрен према себи…

Хрвате данас не треба спомињати, јер нису претходили паду Крајине, недостојни су теме…

На данашњи дан 1995. нестала је Наша Крајина. Њен пад остаје једна од најтежих страница новије српске историје.

Серија „Тврђава“ је кроз своје ликове и догађаје приказала део те стварности живот људи у рату, тешке одлуке и тренутак када су многи изгубили све.

Овај текст је посвећен истини коју дугујемо Крајини.

Крајина није изгубљена, продата је.

Не у борби.

Не под тенковима.

Већ је остављема у тишини кабинета, за зеленим столовима преговора.

Август 1995. није почетак „Олује“. То је крај једне дуге равнодушности и почетак питања које и данас стоји без одговора: ЗАШТО СМО ЋУТАЛИ?

Док су Срби из Крајине бежали са децом у наручју, док су колоне под бомбама ишле ка Србији, на другој страни није било одзива.

Ни одбране.

Ни мобилизације.

Ни гласа.

РСК имала је своју формалну власт, али је стварна команда долазила из Београда преко људи попут Милана Мартића и Бабића, постављених и контролисаних од Службе ДБ. Служба је играла кључну улогу у сваком кораку политичке судбине Крајине, од кадрова, до стратегије и комуникације са Београдом.

Уочи „Олује“, крајишки војни врх тражио је дозволу за свеопшту одбрану.

Одговор из Србије није стигао.

Командни телефони остали су неми.

Постоје сведочења да је инструкција гласила: „Не одговарајте, не отварајте фронт, све ће бити решено политички.“

Србија није прогласила мобилизацију.

Медији су ћутали.

Уместо војне подршке, народ из Крајине дочекао је зид тишине.

У Женеви и Дејтону, западне силе тражиле су „гест добре воље“: одрицање од Крајине зарад укидања санкција и признања Републике Српске.

И Србија је пристала.

Без народне сагласности.

Без објашњења.

Без истине.

Официри су сведочили да им наређено да се повуку. Речено им је: “више је постигнуто дипломатским путем.”

Крајина је продата у пакету са Дејтоном, спољном нормализацијом и политичким опстанком.

И то је истина коју јој дугујемо: ПРОДАЛИ СМО ЈЕ!

Продали смо вековно огњиште!

Продали смо сопствени народ који нам је веровао!

Та истина тражи памћење.

И обавезу да никад више не дозволимо да део српског народа буде жртвован у име туђег мира и политике.

Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!

Извор: фејсбук страница Повест Срба

ФОТО: фејсбук