Митрополит Петар Зимоњић – сјећање не смије да стане

Пише: Љубиша ЋОСИЋ, градоначелник Источног Сарајева

У свакодневници, оптерећени дневним темама и политичким дешавањима, често непримјетно пролазимо поред датума који су дубоко утемељени у нашој историји и колективном памћењу. Такви датуми нису само подсјетник на прошлост већ темељ нашег идентитета, нашег града и народа.

Један од њих је свакако 5. август, датум који се везује за мученичко страдање највољенијег сарајевског архијереја, Светог свештеномученика Петра Зимоњића. Иако је овај дан на измаку, он нас позива да се сјетимо човјека који је остао уз свој народ до краја, свједочећи Христа. Његово мучеништво представља трајни подсјетник да слобода, достојанство и вјера немају цијену, а његов живот остаје свједочанство пастирске љубави и жртве.

Када је одведен из Митрополије дабробосанке, тог, 12. маја 1941. године, било му је 76 година. Старац, чијим венама је струјала јуначка херцеговачка крв његовог оца Богдана, јденог од вођа Херцеговачког устанка (1875), али и смирење Христовог слуге, стао је без страха пред људе који су сијали мржњу, пред „државу“ чија геноцидна политика је пријетила да истријеби све српско и све православно.

А чини се да крш Старе Херцеговине, Бањани и Велимље рађају неустрашиве дивове и Христове војнике. Блаженог спомена, Митрополит Амфилохије је за Светог Саву знао рећи да ће се Он вратити Србима када им буде најпотребнији. Кроз Митрополита, Свети Сава се вратио у Црну Гору, кроз Светог Петра , Свети Василије је неустрашиво корачао Сарајевом и на своје губилиште.

Његова љубав засјенила је усташке каме, а Његов углед у народу плашио је Хитлерову Њемачку. „Случај Зомоњић“, уз патријарха Гаврила Дожића и Владику Николаја Велимировића био је приоритет којим се бавила усташка власт. На територији под утицајем Српске православне цркве те 1941. године било је 6.768.237 регистрованих вијерника и они су били груписани у 26 епархија, које су имале 213 архијерејских намјесништва, 4.072 православне цркве, 15 филијалних цркви, 117 капела, 214 мушких и 25 женских манастира у којима је дјеловало 2.963 парохијска и 122 ванпарохијска свештеника, 63 вјероучитеља, 17 војних свештеника, 624 монаха и 256 монахиња. На територији која је након 10. априла обухватила Независна држава Хравтска, било је 1.998.735 регистрованих православних вјерника груписаних у 9 епархија. Колико је свештеника прошло кроз усташке логоре смрти тешко је поуздано рећи, свједочењем преживјелих логораша зна се да су тешко мучени сарајевски Владика Петар, Епископ горњекарловачки Сава и бањалучки Платон.

Данашњи датум опомиње и боли. Док су многи у тим страдалним данима тражили спас у бјекству, Владика Петар је изабрао да остане. Његово тихо, али непоколебљиво „не” џелатима није било изречено са мржњом, већ са узвишеним достојанством човјека који зна да чува светињу. Када је закорачио на своју Голготу, није корачао само за себе, корачао је умјесто свих нас, као истински пастир који бескомпромисно душу своју полаже за своје стадо.

Иако постоји више варијација гдје је и како је скончао живот, чињеница је да је до Његових светих моштију немогуће доћи, да су се усташе толико плашиле старца од 76 година да су његово тијело или спалили у некој од ужарених јасеновачких пећи или бацили у Шаранову јаму на Велебиту, али чињеница је и да српски народ никада није заборавио жртву и снагу Владике Петра. Одмах по Његовој канонизацији 1998. године, тада Град Српско Сарајево, узима свешетномученика Петра за своју Крсну Славу и Дан града.

Данас, када погледамо Сарајево, дубоко осјећамо колико је судбина сарајевских Срба нераскидиво испреплетена са Голготом највољенијег Владике. Он је био само међу првима у колони оних који су своју вјеру, име и крст посвједочили најскупљом цијеном. Као што је Владика Петар бескомпромисно закорачио у усташке казамате, тако је његова паства кроз читав 20. вијек носила мученички крст, од крвавих таласа Дрине и стратишта у Старом Броду, преко сарајевских казамата и заточеништва, па све до тужног егзодуса Срба са својих вјековних огњишта 1996. године. То није био одлазак, већ завјетни чин. То је била највећа жртва вјечно уткана у темеље по први пут у историји  јединствене српске територије са лијеве стране Дрине.

„Крв мученика, сјеме је нових хришћана“, а из тог сјемена, које су џелати узалуд покушали да затру у безданим јамама и логорима, проклијала је снага народа да сачува своје име, своју вјеру и свој завјет. Оно што је посијано у болу и страдању, данас, доноси плод у Васкрсењу, у свакој молитви и у сваком дијетету које у Источном Сарајеву одраста под заштитом свог Светог Владике Петра Зимоњића.

ФОТО: фејсбук