Када је спаљивање Крајине постало „викенд-занимација“

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Празне улице, дим који се савија над пустим селима и колоне хрватских возила са цивилним таблицама које сатима крстаре кроз Далмацију, Лику, Кордун и Банију. То нису били кадрови из војних операција у августу 1995. године, већ призори који су се на простору Републике Српске Крајине понављали мјесецима након завршетка свих ратних дејстава, па чак и током читаве 1996. године.

Међународни посматрачи, али и водећи свјетски медији, забиљежили су тада социолошки и морални феномен без преседана у савременој европској историји: организовани одлазак дијела цивилног становништва у опустјела српска села ради систематске пљачке и паљевине.

Оно што је у извјештајима француских, британских и америчких новинара описано као својеврсна „викенд-занимација“ или „посебни излети“, имало је јасан и трагичан циљ – трајно онемогућавање повратка прогнаног српског народа на своја вјековна огњишта.

Медијски свједоци и извјештаји са терена –

Француски листови попут Le Monde и Le Figaro, као и британски The Guardian и The Independent, у касну јесен 1995. године детаљно су описивали атмосферу у којој су групе људи улазиле у празна српска села. Колоне камиона, трактора и приватних аутомобила долазиле су из оближњих градова и хрватских села са подручја Задра, Биограда, Шибеника, Сиња, Госпића, Оточца, Огулина, Дуге Ресе, Карловца, Сиска итд. Из српских кућа је изношено све – од бијеле технике и намјештаја, преко стоке, па све до столарије и грађевинског материјала. Након што би имовина била темељно опљачкана, куће су системски паљене.

Француски извјештачи су посебно указивали на чињеницу да су ови догађаји имали готово редовни, организовани карактер, док су војне и полицијске снаге у већини случајева нијемо посматрале догађаје или чак усмјеравале саобраћај кроз напуштена села.

Да није ријеч о појединачним инцидентима, већ о осмишљеној пракси, потврђују бројни међународни извори:

Извјештаји Организације уједињених нација (УН): Тадеуш Мазовјецки, специјални извјештач УН-а за људска права, као и његов насљедник Елизабет Рен, у својим званичним документима из 1995. и 1996. године упозоравали су на систематско спаљивање више од 20 000 српских кућа након операције „Олуја“ на подручју Далмације и Лике.

Хрватски хелсиншки одбор за људска права (ХХО): Непосредним увидом на терену, ХХО је забиљежио хиљаде случајева паљевина које су се догађале мјесецима након што је војна операција званично проглашена завршеном.

Записници МКТЈ у Хагу: Међународни трибунал за бившу Југославију у својим доказним материјалима обухватио је обиман број видео-снимака, изјава свједока и међународних посматрача који потврђују масовност посљератног уништавања имовине.

Можда најдрастичнији примјер да је ова пракса трајала и дубоко у мирнодопском периоду јесте судбина Цркве Свете Недјеље у Горњем Карину код Обровца.

Овај православни храм, саграђен 1936. године, није страдао током самог рата. Спаљен је и потпуно срушен снажним експлозивом у августу 1996. године – читавих годину дана након завршетка војних дејстава. У вријеме када су хрватске институције већ имале потпуну цивилну и полицијску контролу над овим подручјем, православни храм и парохијски дом срушени су до темеља.

Чињеница да су у ове „викенд-походе“ одлазили обични људи – породице, цивили, па чак и жене са дјецом – отвара питање које дубоко превазилази оквире самог ратног сукоба. Шта се догоди са друштвом када пљачка дотрајалог намјештаја и спаљивање комшијског крова над главом постану породична активност недјељом поподне?

Овдје није ријеч само о материјалној штети, већ о застрашујућем нивоу колективне дехуманизације другог. Када дуготрајна ратна пропаганда и сакупљена мржња у потпуности угуше основну људску емпатију, туђа несрећа престаје да буде трагедија и постаје плијен. Одсуство било каквог срама или моралног кочења показало је до којих граница ратна психоза може да изобличи појединца и колектив.

Када уништавање туђег живота постане нормализовано и друштвено прихватљиво понашање, то више није питање војне побједе или ратних стратегија – то постаје дубоки морални пад читавог једног времена. Данас, деценијама касније, свједочанства о томе остају не само као опомена на претрпљену неправду и завичајни губитак једног народа, већ и као језиво упозорење шта се дешава када се мржња легализује, а савјест потпуно угаси.

ФОТО: фејсбук