Нека знају нека чују, нећемо заборавити злочиначку „Олују“
Пише: Спасоје ТОМИЋ
Прошло је још једно љето, али ране на српском бићу не зацјељују, нити могу да зацијеле. Када се помене злочиначка акција „Олуја“, нормалном човјеку застане крв у жилама. То није била никаква „побједа“ или „ослобађање“, како то покушавају да нам представе лицемери са запада и њихови домаћи послушници, већ најстравичније етничко чишћење на тлу Европе након Другог свјетског рата.
Прогнане су стотине хиљада Срба са њихових вјековних огњишта, са земље гдје су им преци вјековима живјели. И нису они само протјерани, они су побијени на кућном прагу! Колоне невиних цивила, нејачи, дјеце и стараца, бомбардоване су и засипане гранатама на Петровачкој цести само зато што су носили српско име и презиме.
За злочин над српском дјецом и нејачима нема правде у хашким казаматима, нити у судницама оних који су овај ужас и скројили.
Најстрашније од свега је што данас неки покушавају да нам замиjене тезе, да жртве прогласе за злочинце, а оне који су мацоле у руке узимали и палили српска села за хероје. Не смјемо и не можемо то дозволити. Дужност сваког од нас је да памти и да истину говори гласно, јасно и без устручавања.
Док год смо живи, памтићемо тугу колоне, сузе мајки које су оставиле своје најмилије у необиљеженим гробовима и бол која не пролази. Истина о страдању нашег народа мора да се зна, јер народ који заборави своје жртве осуђен је да му се историја понови.
ФОТО: фејсбук
