Седамнаест имена која су избрисана из сопственог записника
Пише: Српскопитање
Дана 3. септембра 1946. године, у просторијама Среског народног одбора у Лопарама, три свједока : Живко Ђокић, Асим Смајић и Душан Илић , сјели су пред комисију да посвједоче о злочину. Годину дана послије рата, док је земља још мирисала на барут, они су морали да набрајају мртве из свог краја.
Седамнаест имена:
Ђокић Ђоко (53), Благојевић Крсто (30), Благојевић Јока (72), Ђокић Лазар (73), Ђокић Василије (65), Ђокић Илија (55), Ђокић Петра (4), Ђокић Митар (27), Ђокић Саво (30), Михајловић Петко (9), Митровић Симо (83), Митровић Мара (68) — коју су усташе исјекле на комаде и дијелове тијела набиле на клинце у соби гдје је спавала, пошто су јој претходно убили мужа, зета и унука, Митровић Станко (50), Митровић Јованка (15), Илић Војин (40), Симић Никола (65), Симић Јово (30).
Дијете од четири године. Старица од 83. Комад по комад људског тијела набијен на клинце. Ово нису бројке. Ово су имена људи који су имали куће, комшије, недовршене послове у пољу.
А сада да видимо шта пише у истом том документу — и зашто то мора да нас узнемири исто колико и сама убиства.
**Противречност број један.**
Записник каже: „муслимани су, у свакој прилици, чували Србе… а српски народ, у мјери у којој је имао утицаја на четничке банде, гледао је да спасе живот и имовину од четничког терора над муслиманима.“
Лијепа реченица. Само ниједно име. Ниједан датум. Ниједно мјесто. Тврдња о четничком терору над муслиманима стоји у уводу гола, без иједног доказа, док одмах послије ње слиједи списак од седамнаест поименце наведених православних жртава усташког терора, са именом, презименом, годинама и начином смрти сваке.
Кад чињенице говоре, оне говоре гласно, поименце. Кад чињенице ћуте, оне ћуте баш овако, реченицом без имена.
**Противречност број два.**
Наслов записника гласи: „утврђивање ратних злочина на територији М.Н.О. ХУМЦИ.“ Хумци се помињу и као мјесто одакле долазе свједоци. Али међу седамнаест жртава нема ниједног муслиманског имена: сва презимена (Ђокић, Благојевић, Михајловић, Митровић, Илић, Симић) припадају искључиво православној традицији овог краја.
Село Миладићи, сусједно, православно село у истом срезу, уопште се не помиње по имену, иако све указује да су управо одатле жртве. Резултат: ко год данас прочита овај документ а не познаје локалну географију, стећи ће утисак да су побијени муслимани из Хумаца. А побијени су православци из Миладића, од руке усташа.
**Противречност број три.**
Записник каже да су сва тројица свједока „земљорадници из Хумаца.“ Али од та три свједока, двојица: Живко Ђокић и Душан Илић , носе иста она презимена која се понављају и на списку жртава (Ђокић, Илић), и потичу управо из Миладића, не из Хумаца. Једино је трећи свједок, Асим Смајић, заиста из Хумаца.
Дакле, Миладићи се не прикривају само као мјесто страдања жртава, прикривају се и као мјесто пребивалишта самих свједока који те жртве набрајају. Име тог села као да намјерно, досљедно, ниједном није смјело да буде записано.
Не пишем ово да бих окривио муслимане сусједе, напротив. Сам записник, кроз уста Асима Смајића, свједока и комшије, говори о узајамном чувању међу вјером. Пишем ово зато што историја заслужује прецизност, а жртве и свједоци заслужују да их се сјећамо тачно онаквим какви су били и одакле су заиста дошли, а не онако како их је нехат или намјера писара 1946. оставио у формулару.
Седамнаест имена. Нека остану упамћена тачно, поштено, без изокретања.
Толико о правди, части и поштењу и комуниста и усташа. Ова два несрећна Србина су „притисла прстом“, односно били су неписмени и они појма немају шта пише у овоме документу али су доведени да ту буду „украс“ у комунистичкој лажи и обмани званој БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО.
ФОТО: фејсбук
