Београд није нијеми декор

Пише: Ненад УСКОКОВИЋ

У Палати Србија, 8. августа 2026. године, дописник немачког листа Франкфуртер Аллгемеине Зеитунг Михаел Мартенс поставио је председнику Украјине Володимиру Зеленском питање:

„Шта ми Европљани можемо конкретно да урадимо да вам помогнемо да убијете више Руса? Више руских војника, наравно.“

Додатак „руских војника“ није неважан. Цивили и војници који учествују у борбама нису исто ни пред међународним правом ни пред елементарном логиком рата. Али та накнадна исправка не мења суштину питања: број убијених људи представљен је као мерило успеха и циљ европске политике.

Овде није реч о оспоравању права Украјине да се брани од руске агресије. То право постоји. Није реч ни о порицању чињенице да рат подразумева борбу, страдање и смрт. Управо зато су речи којима се о рату говори важне.

Мартенс је могао да пита шта је Украјини потребно да се ефикасније одбрани. Могао је да пита о противваздушној одбрани, наоружању, финансијској помоћи, санкцијама или условима под којима би се дошло до преговора. Уместо тога, изабрао је питање како помоћи да буде убијено више Руса.

А када је изговорио „ми Европљани“, престао је да буде само новинар који тражи одговор. Сместио је и себе међу учеснике, а Европу представио као заједницу окупљену око питања како повећати број мртвих на једној страни.

Посебан проблем представља место на којем је та реченица изговорена.

Поштовање домаћина не значи говорити оно што власт или грађани Србије желе да чују. Новинар не долази на конференцију да би био љубазан према председницима. Његов посао јесте да поставља и непријатна питања.

Али домаћин овде није само Александар Вучић. Домаћин је земља у чијој је институцији добио реч, град у којем је говорио и друштво које има сопствено историјско искуство.

Београд није место без памћења.

Немачка авијација је 6. априла 1941. започела разарање Београда. Уследили су окупација, логори, стрељања талаца и масовни злочини над Србима, Јеврејима и Ромима. Београд су у октобру 1944. ослободиле јединице Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије. Стотине совјетских војника погинулих у тим борбама и данас почивају на Гробљу ослободилаца Београда.

Немачка је 1999. године учествовала и у НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије. У истој кампањи две навођене бомбе погодиле су путнички воз на железничком мосту у Грделичкој клисури.

Ништа од тога не значи да савремени Немци носе наследну кривицу. Не носе је. Немачки новинар нема мање право да говори у Београду зато што је Немац. Али новинар великог немачког листа има више разлога да зна колику тежину у Београду имају речи о убијању Руса.

Историјска одговорност није исто што и наследна кривица. Она подразумева памћење, меру и свест о месту на којем говоримо.

У Мартенсовом случају тешко је позвати се и на непознавање средине. Он је од 2002. до 2009. године живео у Београду као дописник свог листа и више од две деценије извештава о Балкану.

Након реакција, није повукао суштину свог питања. За недељник Време рекао је да је погрешио што је употребио израз „ми Европљани“, јер новинар не може да говори у име свих Европљана. Саму идеју да је потребно убити више руских војника наставио је да брани. Редакција ФАЗ-а накнадно је признала да је питање било двосмислено формулисано и изразила жаљење, нагласивши да убијање што већег броја руских војника није њен уреднички став.

Зато ово није могуће свести само на лапсус или неспретан превод. Формулација је била свесно изабрана.

Истовремено, претње Мартенсу, позиви на прогон или напади на њега као човека нису прихватљиви. Критиковати дехуманизујући говор тако што ћемо дехуманизовати онога ко га је употребио значило би прихватити исту логику против које говоримо.

Али слобода новинара да постави питање подразумева и слободу јавности да то питање оцени као неодговорно, неетично и дубоко непоштовање места на којем је изговорено.

Србија није позорница без сопственог памћења, постављена да би други на њој водили своје геополитичке расправе. Београд није неми декор.

Непоштовање домаћина не мора увек изгледати као увреда његове заставе или државе. Понекад се показује у уверењу да у његовој кући можете да изговорите било шта, а да његова историја остане изван сале.

Ко у Београду пита како да се убије више Руса, а не чује тишину Гробља ослободилаца, није показао само однос према Русима. Показао је и колико мало поштује град и земљу у којима му је омогућено да то питање постави.