Дугин о Зеленском у Београду
Пише: Српскопитање
Александар Дугин руски филозоф, геополитичар, књижевник и универзитетски професор је гостовао у једном подкасту у Москви и причао о гостовању Володимира Зеленског у Београду.
,,Водитељ: Почнимо са једном веома оштром ситуацијом која је узбуркала јавно мњење на неколико фронтова — како у руском свету, тако и у ширем словенском. Зеленски је стигао у Србију. Ово је његова прва посета Београду у садашњем својству. Одржани су догађаји са председником Србије, у Србији се отвара фабрика дронова, а било је речи и о могућем доприносу кијевског режима у овој области. И наравно, интернетом се навелико проширио видео-снимак на којем немачки новинар — Бог ми опростио на изразу — пита шта Европљани могу да ураде да убију више Руса (исправио се у „руских војника“, али је тако зазвучало). Волео бих да чујем Ваша размишљања како о посети у целини, тако и о конкретним тачкама повезаним са њом.
Александар Дугин: Ако ову епизоду ставимо у контекст наших проблема широм постсовјетског простора — са Јерменијом или другим бившим совјетским републикама — она се уклапа у исти образац. Дугогодишње, инерцијом вођене везе, традиционално пријатељство Русије и Србије које се некада чинило непоколебљивим, сада се руше, и то је болно. Дубоко волим српски народ; уложио сам много себе у Србију и у развој наших односа. За мене је ово дубоки шок. Срби су нам се некада чинили као народ који нас је волео када нас нико други није волео, и који нас није издао када су нас сви остали издали. Оно што Вучић ради — а проблем је управо у њему — није ново. Он покушава да седи на две столице: једном ногом је у Европи, другом у српском патриотском и проруском покрету. Чини се да има и више од две ноге, успевајући некако да балансира проевропски, глобалистички курс, док истовремено покушава свима да угоди. Пошто је дуго на власти, упркос унутрашњим немирима и опозицији, овај приступ је давао резултате.
Нажалост, када се посматра спољна политика, човек је приморан да призна да чак и отворени опортунисти који се годинама грчевито држе за власт на крају доказују Макијавелијеву циничну тезу: главно мерило владара није морал, већ колико дуго остаје у фотељи. Вучић маневрише до саме ивице, изда кога год може издати, па направи корак уназад. Ова препредена политика покушаја да угоди обема странама доноси му резултате, али тешко погађа идеалисте — оне Србе који искрено воле Русију, а не из користи, и оне Русе који осећају дубоку историјску приврженост Србима. На крају крајева, управо смо због Срба, из лојалности нашој православној браћи на Балкану, ушли у Први светски рат и изгубили царство. Срби су се некада према нама понашали на исти начин.
Вучићево понашање стога рањава идеалистичку димензију политике, која се никада не сме одбацити. Реална политика увек делује негде између идеализма и чистог опортунизма — као компромис између искрености и цинизма. Отворени ђаволук је редак; чак је и Трамп дошао на власт заогрнут исправним паролама пре него што је разочарао већи део америчког народа. Геополитика увек балансира на тој ивици.
Али Вучић је сада стигао до линије иза које његови поступци почињу да противурече и дубљим тежњама српског народа и нашим међусобним односима. Примањем терористе Зеленског и причом о стварању и развоју дронова како би нас убијали — што је нешто у шта раније никада није ишао тако далеко — Вучић је закорачио право до црвене линије. Није је још потпуно прешао, јер се одмах повукао, додељујући средства и изјављујући да „Русији иде добро“ и слично, како не би био погрешно схваћен. Ипак, он стоји у опасној близини те линије. А пошто ми на црвене линије не реагујемо великом брзином — верујем да смо извели потребне закључке, али нам се не жури, више волимо да оставимо простор за повлачење — на исти начин се односимо и према нашим другим партнерима.Резултати су ограничени. Опраштамо онима који нас вређају и изазивају у нади да ће се опаметити. Ретко се опамете. Чешће закључују да се црвене линије могу једноставно померати даље и чине следећи дрски корак. Истовремено, имамо мало полуга којима бисмо казнили Вучића. Нећемо ваљда подржати прозападне покрете које финансира Сорош да бисмо га сменили; то би било још горе. Тако смо и ми принуђени да маневришемо у овом међупростору.
Ја сам идеалист и филозоф; живим контемплативним животом — биос тхеоретикос, како су то говорили стари. Зато ситуацију видим са посебном строгошћу. Ова међумутљавина, константно тамо-вамо, плес опортуниста, прагматичара и политичких технолога, само ме иритира. На то гледам кроз јеванђељске речи: нека ваше „да“ буде да, а „не“ буде не. Ако стојите уз Русе, онда стојте уз Русе — патите са нама и делите наше тешкоће. Ми прискачемо у помоћ другима не због користи, већ зато што смо људи од принципа.Верујем да наш председник поступа управо у том духу. И њему је болно да гледа стална колебања ових малих, половичних фигура.
Какав закључак изводим? Морамо да формулишемо наш максимални програм — идеалистички оквир руске политике. Морамо јасно свима да кажемо — онима који су већ са нама, онима који нам се могу придружити, онима који се колебају и нашим непријатељима — како видимо свет, Европу, глобалну безбедност и мултиполарност. Оно што нам не треба јесте прагматични стил примене малог притиска, па повлачења, упућивања претње и допуштања да се изазов расплине (приступ који смо применили и са Пашињаном и са Вучићем).Уместо тога, требало би да прогласимо наш циљ након неизбежне победе — чак и ако је цена тога потпуно уништење украјинске економије и војне индустрије. Ми смо овај процес већ започели, напустивши полумере и почевши да ратујемо озбиљно.
Зауставићемо се тек када будемо сигурни да је наша победа неповратна, а до тада ће и сама Русија бити другачија земља. Било би драгоцено да већ сада, да сви чују, изнесемо нашу визију будућности.Можда би требало да издамо јасну декларацију о томе шта чека наше непријатеље, а шта наше пријатеље након победе. Наши пријатељи би, на пример, добили Косово, слободну Источну Европу ослобођену од НАТО окупације и спремну да служи као гранична зона; слободну Украјину унутар јединствене источнословенске државе; истинску интеграцију постсовјетског простора на добробит свих његових народа, уз гарантован суверенитет и нуклеарну заштиту за све.Онима који су без оклевања стајали уз нас — међу њима и Северној Кореји — захвалили бисмо се у највећој могућој мери и учинили све што можемо за народ који се жртвовао у овом рату. Кини бисмо узвратили са каматом, памтећи притом њена ранија оклевања. Ирану, који је показао истинску храброст, пружили бисмо свеобухватну подршку и награду. Понудили бисмо другачију визију света — мултиполарну и праведну — у којој велика Русија постаје гарант слободе и суверенитета против западне хегемоније за сваки регион планете.Што се Запада тиче, наплатили бисмо му троструко: гурнули бисмо европску економију ка колапсу, а амерички утицај свели на његове сопствене границе. Нека се баве својим пословима; имају Канаду и Сједињене Државе, и то би требало да буде довољно. Остатак бисмо ослободили: Мексико, Колумбију, Венецуелу, Аргентину. Свестан сам да ће многи рећи да циљамо превисоко.
Ипак, више пута у нашој историји циљали смо високо и, уз велики труд, остваривали оно што смо наумили. Руске речи треба схватити озбиљно.Ако бисмо поставили такав максимални програм спољне политике — коме ћемо помоћи, коме ћемо захвалити, кога ћемо казнити, какав ћемо поредак успоставити у Европи сведеној на њене природне пропорције и шта ћемо понудити Сједињеним Државама када претрпе пораз на којем радимо — тада би све постало јасно и могли бисмо да поступамо са тог темеља. Тренутно некима дајемо двадесет година, другима десет; некима претимо, а друге подржавамо. Из проактивне, а не реактивне политике требало би да обликујемо наше подстицаје и наше претње. Цела слика би се променила, уверавам вас.
Многи претпостављају да играмо исту краткорочну игру као и ови ситни политичари тренутка. Али Русија је велика земља — земља дугог времена, огромног простора и великих историјских циклуса. Ми смо народ способан да следи циљ вековима, а не само током једног или два председничка мандата. Ми размишљамо у вековима и у најозбиљнијим категоријама. Данас је приметно одсуство било какве декларације о нашој визији будућег света. То се сада може чинити неостваривим, па чак и у средњорочном периоду, али ако успоставимо овај стандард и овај циљ, кретаћемо се ка њему доследно. Тада ће било који Вучић, Пашињан, Маја Санду или било ко други сто пута размислити пре него што тестира нашу одлучност и пређе црвене линије, јер такви поступци представљају пљување у наше лице.
Овом посетом Зеленског и допуштањем да се говори о томе колико још Руса може бити убијено, Вучић нам је пљунуо у лице. Издао је и руско-српско пријатељство и сопствене интересе Србије. Наравно, не смемо деловати импулсивно нити тражити спонтану освету, како не бисмо ишли на руку нашим непријатељима и непријатељима српског народа. Ми нисмо авантуристи.Ипак, потреба за озбиљном глобалном политиком и за широком визијом наше будућности постала је хитна. Пречесто данас живимо од историјских реминисценција: помогли смо Србима у Првом светском рату, ослободили смо друге у Великом отаџбинском рату.
Све је то тачно и вредно, али то је прошлост. Сећање бледи, а људи питају: „Да, то се десило — али шта нас чека сутра?“ Оно што нам недостаје јесте савремени руски осећај за размеру.Познати египатски новинар по имену Амр, који ме интервјуише већ дуги низ година, недавно је приметио да Дугинове позиције постају радикалније и да, како непосредна ситуација Русије постаје тежа, апетит наше глобалне визије само расте. Он је потпуно у праву. Не смемо полазити од тренутних прорачуна. Наше планирање мора бити на нивоу века. Морамо видети дубину историјских процеса.Само тада ћемо пронаћи прави тон за поступање са најразличитијим елитама — неутралним, непријатељским, предусретљивим или неодлучним. Требало би да им отворено кажемо: „Ако наставите ову двосмислену политику, онда ћемо након наше победе — а победа ће доћи — поступити тако и тако.“
Када наша максимална позиција буде јасно саопштена, почећемо да постижемо резултате већ сада. Биће, наравно, много стручњака за компромисе, али пре свега морамо имати одлучност да опишемо ову ширу слику мултиполарног, праведног света слободног од западне хегемоније — света који је Русији потребан.
Не треба да се плашимо да кажемо да је предуслов за тај свет наша победа у Украјини и глобална победа над западном хегемонијом.
Ми се за то спремамо и наставићемо у том правцу онолико дуго колико буде потребно.
Нека свака страна одлучи и каже своје „да“ или своје „не“.
Та унутрашња одлучност способна је да трансформише нашу целокупну спољну политику.“
ФОТО: фејсбук
