Први нож на Мајевици – 15. август 1941. године
Пише: Милутин ТЕШАНОВИЋ
На данашњи дан прије тачно 85 година петак, 15. августа 1941. године, на дан Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, на кућном прагу у Српској Дубравици заклан је Радован (Михајла) Томић, тридесетогодишњи земљорадник.
Архивски запис и казивања старијих људи и потомака, не наводи никакву његову кривицу, учешће у борби нити отпор. Радован није страдао као војник, него као цивил, у сопственом дому. Његово убиство било је намјерно и непосредно: човјек је изведен пред праг куће и преклан ножем.
Кућни праг у народном предању означава границу дома и породичне сигурности. У Радовановом случају он је постао мјесто на којем је први пут на Мајевици забиљежен начин убијања који ће у наредним мјесецима постати обиљежје усташког терора. Према до сада прикупљеним подацима, Радован Томић је прва мајевичка жртва звјерски преклана ножем. Оно што је 15. августа изгледало као појединачан злочин, убрзо се претворило у образац.
Послије Радована, нож више није био изузетак. Исти облик убиства понављаће се у Поточарима, Брусници, Пукишу, Дубравицама, Кореташима и другим српским селима. Његова намјена није била само да усмрти, него да понизи жртву, продужи страх и остави трајну опомену преживјелима. Тиме је злочин над једним човјеком постао најава систематског насиља над читавим становништвом.
Датум Радованове смрти носи снажну духовну симболику. Свети архиђакон Стефан био је први мученик Цркве, невино осуђен и убијен, али не и заборављен. Празник Преноса његових моштију свједочи да мученикова смрт није посљедња ријеч историје: послије прогона долази откривање истине, а послије заборава враћање имена у памћење заједнице.
Не треба изједначавати двије различите историјске судбине, али се њихова порука сусреће у невиној крви. На дан када је Црква прослављала пренос моштију свог првомученика, Мајевица је добила прву жртву једног новог мученичког низа.
Радован Томић није остао само први у низу. Његова смрт означила је границу послије које је злочин постао метод, а нож средство организованог терора. Зато његово име мора стајати на почетку историје страдања која ће се током 1941. године проширити цијелом Мајевицом.
Убице су га оставиле на кућном прагу. Историјски документ и сјећање потомака враћају га међу именоване , као човјека без кривице и као прву опомену онога што је тек долазило.
ФОТО: фејсбук
