Баљци код Дрниша, вијековно упориште вјере, страдања и српског пркоса
Извор: Стојан ЈАНКОВИЋ
Под сурим падинама планинске љепотице Свилаје, на источном ободу питомог Петровог поља, пркосно стоји село Баљци. Смјештено у срцу Далматинске Загоре, ово насеље кроз вијекове представља неизбрисив симбол српског трајања, духовне непоколебљивости и тешке, али часне историје српског народа у Далмацији.
Име села води поријекло од старог српског презимена Баљак. Преци данашњих Баљчана доселили су се у ове крајеве крајем 17. вијека из Захумља – требињског и билећког краја, доносећи са собом вијековну традицију, црквено предање и непоколебљив дух.
Вјера је увијек била стожер око кога се окупљао народ Баљака. Далеке 1730. године у селу је подигнут српски православни храм посвећен Светом Јовану Крститељу, који је деценијама био духовни светионик читавог краја. Дошавши под притисак хабзбуршких власти током 19. вијека и упорне покушаје унијаћења, народ овог села показао је задивљујућу снагу. Године 1835. власти су подигле унијатску цркву Преображења, али је покушај превођења у тзв. „царску вјеру“ доживио неуспјех – свега неколико породица попустило је под притисцима, док је огромна већина, упркос свим погрдним називима и прогонима, сачувала своју православну вјеру и предање својих предака.
Пркосан дух Баљчана дошао је до изражаја и током Другог свјетског рата, када су Баљци постали једно од најчвршћих упоришта Динарске четничке дивизије (Свилајска бригада), бранећи своја огњишта и народ од страдалне судбине која је задесила многа српска села у овом региону.
Најтежи ударац село је доживјело у августу 1995. године. Током злочиначке акције хрватских снага, Баљци су, као и сва остала српска села око Дрниша, систематски опљачкани и спаљени до темеља. Страдање и затирање трагова српског живота у Далмацији било је толико очигледно да су и инострани медији, попут француске штампе, тада извјештавали о „омиљеној викенд-занимацији пљачкања и паљења српских кућа у унутрашњости Далмације“.
Кроз историју, вриједни и честити мјештани Баљака живјели су од свог рада. Свилаја и Петрово поље пружали су услове за екстензивно сточарство – посебно узгој оваца и коза – као и за земљорадњу, са поштовањем према шкропотној далматинској земљи која је враћала труд онима који су је вољели. Дјечији смијех, пјесма и мирис домаћег хљеба деценијама су испуњавали сваки сокак овог далматинског села.
Данас је слика Баљака дубоко болна:
1991. године: у селу је живјело 480 становника, већином Срба.
Данас: у селу живи свега 7 мјештана, углавном старијих људи, повратника.
Они који су се вратили, живе у потпуно нехуманим условима – без основне инфраструктуре, струје и воде. До додатног отежавања повратка и обнове долази кроз систематично занемаривање села, гдје се центар овог историјског мјеста данас претвара у дивљу депонију отпада, са јасним циљем да се потпуно онемогући било какав достојанствен живот.
Како бисмо сачували успомену на породице које су вијековима градиле и браниле ово село, са поносом наводимо српска православна презимена Баљака:
АМИЏА, АРАМБАШИЋ, БАЈИЋ, БАШИЋ, БЕБЕВИЋ, БИБИЋ, БОРОЈЕВИЋ, ГЕГИЋ, ГЛИГОРИЋ, ГУТИЋ, ДРЉАНАЦ, ЂУРАШ, ЈАНКОВИЋ, ЈОШИЋ, КАЛИГЕР, КЛИСУРИЋ, КНЕЗ, ЛОШЕТА, МАКСИЋ, МИЛАНКОВИЋ, МУДРИЋ, ОБРАДОВИЋ, ПУЂАШ, РАДОМИЛОВИЋ, РОМАЦ, СИНЧЕВИЋ, СТОЛЕ, ТАРЛАЋ, ТЕТЕК, ТОМАСОВИЋ, ТОМОВИЋ, ТОШИЋ, ЋУРУВИЈА, ЏАЛЕТА, ШИМАЦ, ШПАР.
(Напомена: породице Видовић, Гугић и Јајчанин су током историје примиле унију али се иселиле одавде).
Баљци данас стоје као тихи, али снажан споменик српског трајања у Далмацији. Иако рушевине и депоније покушавају да сакрију трагове, вијековно име Баљака, њихова црква Светог Јована Крститеља и крст који су носили кроз вијекове остају заувијек уписани у историју српског народа.
Да се не заборави и да се поново из пепела подигне.
