Како смо добили Милојка Спајића

Милојко Спајић је у политички живот Црне Горе ушао на таласу литија, позивајући се на неправду према Српској православној цркви, светлост и наду коју је видео у народу и снажан утисак који је на њега оставила борба митрополита Амфилохија, да би само неколико година касније, са премијерске функције, управо Србији и Александру Вучићу почео да дели лекције о принципијелности

Пише: Владимир ВУКОВИЋ/Политика

Постоје политичке грешке које могу да се исправе на наредним изборима, кадровске заблуде којих се после неколико година више нико радо не сећа, а постоје и историјске ироније које остану као споменик једном времену и једној колективној наивности. За мене, који литије не памтим са телевизијских снимака него из њих, који сам као и хиљаде других људи носио део терета тог времена, гледао страх који се претвара у слободу и веровао да 30. август није само промена власти него морални преображај Црне Горе, Милојко Спајић је постао управо таква иронија. Не зато што је својим политичким значајем заслужио да му се додељује неко велико место у историји, него зато што је готово идеалан доказ колико брзо једна велика народна победа може да буде препакована, приватизована и на крају враћена истом народу у виду моралне придике.

Спајић, ваља се подсетити сада када је већ стигао до фазе у којој Александру Вучићу објашњава шта је примерено, шта је принципијелно и како Србија треба да уређује сопствене односе са Русијом, није на политичку сцену Црне Горе дошао као човек који је годинама носио последице отпора режиму Мила Ђукановића. Није био међу онима којима су пребројавали крвна зрнца, није ни остајао без посла због политичког става, нити је имао политичку биографију коју би грађани могли да процене. Огромна већина људи у Црној Гори за њега је чула тек када је победа већ била извојевана туђим ногама, туђим гласовима, туђим ризиком и туђим годинама борбе и жртве. Он је, једноставно, дошао када је сто већ био постављен. Народ је донео победу, а онда су се појавили експерти да објасне народу шта је заправо хтео.

А колико је тај почетак данас непријатан за Спајићеву политичку биографију показују управо његове сопствене речи. Он је говорио да га је неправда Закона о слободи вероисповести вратила у Црну Гору, да је у литијама видео светлост и наду, да га је потресла борба за Српску православну цркву, па чак и да је после упокојења митрополита Амфилохија на тренутак изгубио наду јер је мислио да је управо због њега дошао. То је већ скоро библијски почетак једне политичке каријере. А онда му је та светлост, некако природно и без превише духовних искушења, осветлила пут право до министарске фотеље. Неколико година касније исти човек ће са премијерске висине објаснити да не прима савете од попова о историји, политици, економији и осталим земаљским питањима. Од митрополита због којег се вратио до попова од којих нема шта да чује није, испоставило се, био нарочито дуг пут. Требало је само стићи до власти.

Зато грех ове приче није само Спајићев. Много је већа одговорност оних који су после једне од највеличанственијих народних побуна у новијој историји Црне Горе помислили да државу треба предати људима које тај народ готово да није познавао. Неко је заиста поверовао да су после три деценије Ђукановићевог система Црној Гори најпотребнији политички стерилни експерти без изборног искуства, без политичког корена и, што ће се показати најважнијим, без дубље обавезе према историјском процесу који их је довео на власт. Народ је носио иконе, а неко је у позадини носио кадровске спискове. Народ је по киши и снегу бранио светиње, ризиковао посао, егзистенцију и мир породице, док су се негде већ мерили кабинети за оне који ће неколико година касније том истом народу објаснити да је превише емотиван, превише везан за прошлост и очигледно недовољно европски.

Тако је добијен и Спајић. Човек који је сам причао да му је после година проведених у иностранству било тешко да састави просто проширену реченицу на српском језику није имао никаквих проблема да готово одмах састави министарство, економски програм, политичку странку, парламентарну већину и на крају владу. Језик је, изгледа, био захтевнији од државе. У децембру 2020. већ је седео у министарској фотељи, а неколико дана касније учествовао у задужењу Црне Горе за 750 милиона евра, послу припреманом далеко од очију јавности, уз образложење да се земља тако спасава банкрота. Потом су почеле да пристижу и друге занимљивости из биографије човека кога су грађанима представили као технократски одговор на све старе црногорске болести. Српско држављанство које је на крају признао, пребивалиште у Београду, прича о стану у Београду на води, инвестиција од 75.000 долара у Terraform Labs До Квона, па све до оног бесмртног политиколошког тренутка када је сопствену толеранцију доказивао националношћу и вером жена са којима је био у вези. Францускиња, Индонежанка муслиманка, Јапанка будисткиња, Кинескиња комунисткиња. Други државници су за собом остављали доктрине, књиге и политичке школе. Милојко је свету понудио љубавни атлас као доказ идеолошке ширине. Није мало.

Али све би то и даље било унутрашње питање Црне Горе да се наш светски путник, финансијски маг и некадашњи ходочасник светлости литија није ових дана осетио позваним да Србији подели оцене из морала. Председнику Србије поручује да није примерено да буде ПР Русије, говори о двоструким стандардима и поставља питања о оружју и Украјини, као да се управо у кабинету у Подгорици налази последњи европски депозит принципијелности. И све би то било сасвим легитимно да Спајићева принципијелност нема једну чудну географску особину. Најгласнија је према Београду. Чим се крене према Загребу постаје тиша, мекша и дипломатски негованија, а када се стигне до Приштине као да је неко искључио микрофон. Можда је то нова школа дипломатије коју ми који смо ходали у литијама још нисмо савладали. Према брату покажеш зубе, пред онима који ти држе европска врата покажеш манире, а после све назовеш принципијелношћу.

И није проблем што Милојко Спајић одговара Александру Вучићу. Он је председник Владе Црне Горе и има право да говори шта мисли. Проблем настаје када човек такве политичке биографије почне да говори са висине моралног ауторитета који ничим није заслужио. Нарочито када се зна да је политички проходао захваљујући истом оном српском народу у Црној Гори чије захтеве данас његова политика пажљиво пакује у фиоке које се не отварају без дозволе из Брисела. Нарочито када је до власти дошао на таласу СПЦ, а онда стигао до фазе у којој су за њега свештеници постали попови чији савети нису потребни. Нарочито када Србији, земљи чије је држављанство имао и у чијој је престоници имао пребивалиште, данас дели лекције као да је читав живот провео чувајући некакву беспрекорну дистанцу према Београду.

Мене у свему томе најмање занима Спајићева лична захвалност. Нико није дужан да било ком политичару, владици или политичкој групи буде вечито захвалан. Али политичка пристојност према сопственом пореклу није питање захвалности него карактера. Ако си у политику ушао на таласу борбе за Цркву, онда бар немој после неколико година да се понашаш као да су те на власт донели Бриселски форум и инвестициони банкари из Сингапура. Ако су ти Срби у Црној Гори отворили врата политике, немој потом Србију претварати у најјефтинију мету за доказивање европске правоверности. Ако већ желиш да будеш храбар, буди храбар свуда. Подигни тон тамо где од твог тона може да зависи неки кластер, нека похвала или неки извештај Европске комисије. Тада бисмо можда могли да говоримо о принципу. Овако говоримо о добро прорачунатој селективној храбрости.

За мене ова прича зато није ни теоријска ни академска. Литије нисам гледао са безбедне удаљености. Био сам део тог времена и знам цену коју су многи људи платили. Знам оне који су губили послове и оне које су проглашавали државним непријатељима. Знам породице које су годинама живеле под притиском зато што нису пристајале да им неко одређује ко су, којим језиком говоре и којој цркви припадају. Зато је посебно мучно гледати како се данас политички профитери тог процеса понашају као његови васпитачи. Они којима је народ направио политички простор сада том народу објашњавају како би требало да мисли. Они које су литије избациле на површину сада би најрадије да се нико више не сећа живе воде из које су испливали.

И ту долазимо до оних који су Спајића и њему сличне довели. Не треба њих ослобађати одговорности тако што ћемо све свести на једног човека. Милојко је можда највидљивији производ једне катастрофалне кадровске логике, али производ није сам себе произвео. Неко је после 30. августа одлучио да народна победа није довољно добра ако њоме управљају они који су је изборили. Неко је пожелео стерилне експерте, аполитичне месије и људе без корена, јер се веровало да ће човек без политичке прошлости самим тим имати и политичку врлину. Као да је одсуство биографије доказ карактера. Као да човек који никоме ништа није дуговао неће једног дана закључити да ништа не дугује ни онима који су му отворили врата.

Тако се Црна Гора после величанственог народног устанка против једног политичког и идентитетског насиља нашла у стању у којем њени нови управљачи пажљиво мере сваку реч према центрима моћи, а вишак државничке храбрости редовно троше према Србији. И то је можда највећи брлог у који је повучена победа 30. августа. Не зато што је народ погрешио што је устао, него зато што су после његове победе на површину испливали многи који у тој победи нису видели завет него прилику. Једни су добили функције, други партије, трећи дипломатску проходност, а народ је добио објашњење да се историја завршила оног тренутка када су они сели у фотеље.

Зато ми данас Спајићеве моралне придике Србији звуче готово раскошно у својој иронији. Човек који је дошао због митрополита, прошао кроз светлост литија, ушао у власт као Кривокапићев експерт, признао српско држављанство, имао пребивалиште у Београду, стигао до премијерске фотеље и потом открио да од попова нема шта да научи, сада је нашао последњу животну мисију да Александру Вучићу објашњава политичку принципијелност. Ако је неко желео доказ колико је пут од литије до политичке амнезије кратак, није могао добити бољи пример.

Литије, међутим, због Милојка Спајића нису биле грешка. Напротив. Оне су биле један од најдостојанственијих тренутака савремене Црне Горе. Грешка је почела после победе, када су они који су располагали народним поверењем поверовали да се историјска воља десетина хиљада људи може поверити људима који су се тек упознавали са земљом којом ће управљати. Данас нам један од резултата тог генијалног кадровског експеримента држи лекције о моралу, државности и двоструким стандардима. Треба га саслушати. Не зато што има шта да нас научи, него зато што понекад историјска грешка најбоље објасни саму себе када јој се довољно дуго остави укључен микрофон.

ФОТО: Ђорђе ЦМИЉАНИЋ/Политика