Соколац – Фоча – Гацко – Билећа – Требиње… па даље ка Дубровнику…

зПише: Деки РС

Након пада Вареша у новембру 1993. године, овом рутом спасено је 25.000 хрватских цивила, али и војника који су остали у потпуном окружењу.

Војска Републике Српске отворила им је коридор кроз своју територију, те пружала помоћ, храну и обезбеђење током пута.

Било је ово једно од највећих спасавања цивилног становништва у целом рату.

Извлачење Хрвата кроз Херцеговину све до Далмације, спречило је хуманитарну катастрофу невиђених размера у Средњој Босни.

Пола године пре тога, муслиманске главосече – како их назива госпођа у твиту, заузеле су Травник.

Тада су хиљаде хрватских цивила похрлиле ка планини Влашић и уточиште од ножа нашле код ВРС.

Када је почело суђење генералу Младићу, међу првим сведоцима одбране био је Хрват Давор Коленда.

Он је сведочио да је ВРС са Влашића спасила 15.000 хрватских цивила, а рањенике лечила у болницама у Бањалуци и Кнежеву.

Кнежево је током лета те 1993. године постало главни прихватни центар за Хрвате са Влашића.

Срби су организовали народне кухиње, а приватне куће и школа биле су отворене за смештај хрватских породица.

Трауматологија у Бањалуци постала је уточиште за стотињак рањеника ХВО-а.

Хрватски лекари који су из Травника избегли заједно са војском и цивилима, радили су заједно са српским лекарима на њиховом  збрињавању.

О томе је сведочио и сам Коленда, те навео да је договор о коридорима за извлачење направљен лично са генералом Младићем, као и то да су српске снаге у тим моментима испоштовале сваки војни, али и људски договор према хрватском становништву које је било у окружењу.

Сличан сценарио виђен је и у општини Коњиц. Одакле су хиљаде хрватских цивила, бежећи из окружења према Борачком језеру, уточиште и сигуран пролаз ка Херцеговини такође пронашле преко положаја Херцеговачког корпуса ВРС.

Историја помно бележи чињенице, а оригинални снимци и сведочења остају као трајни сведок тог времена.

Тако су Срби, хрватске цивиле и рањенике те 1993. године спасавали и на подручју Жепча, Завидовића, Кисељака, Крешева, Бугојна, Маглаја…

За пружену руку и спасене животе, Хрвати су се Србима касније захвалили у Мркоњић Граду и кроз разне „буре и олује“.

Али… ово није прича о њима, ово је прича о нама…

Док поисламљени Срби из 23% не престају са ликовањем над смрћу генерала, међу Хрватима из „Херцег-Босне“ приметна је знатно другачија тишина.

Зато јер они добро знају ко их је спасао од потпуног уништења.

Божији суд је једини и коначни, а ко је заиста био генерал Младић, тек ће време да покаже…

ФОТО: фејсбук