Када је најтеже, ту су православна браћа!
Пише: Српскопитање
Кроз историју, српски народ је често пролазио кроз тешке голготе, остављен, скрајнут и потпуно изолован од стране моћника овога света. Али, у најмрачнијим данима рата деведесетих година, када су нам готово сви окренули леђа и увели строге блокаде, једно светло је сијало јаче од сваке таме – искрено, несебично и нераскидиво православно братство!
Док су се на нашим границама гомилале неправде, преко Дрине нису стизали само хуманитарни конвоји, већ они најхрабрији. Они којима позив вере, сродног језика, заједничке историје и братске крви није дозволио да седе скрштених руку у својим топлим домовима.
Хиљадама километара далеко, млади Грци су остављали свој медитерански мир и сигурност, поносни Руси су кретали са далеког истока и Дона, искусни румунски ратници су без размишљања кренули у помоћ, а наша браћа Бугари су, вођени истим православним етосом прелазили границу да поделе судбину са нама. Од хладних и крвавих висина брда Заглавак код Вишеграда, преко сурове и ветровите Трескавице, па све до планинских врхова Бјелашнице и ратишта широм Подриња и Озрена – свуда је текла заједничка, јуначка крв.
Ти људи нису дошли због новца, плата или јефтине славе. Њих је водила чиста љубав према часноме Крсту, православним светињама и словенској солидарности.
Поносна Грчка добровољачка гарда под својом заставом у Власеници…
Руски „Царски вукови“ и неустрашиви Козаци који су улетали тамо где је било најкритичније…
Врхунски румунски специјалци попут легендарног Адријана Диме, који је свој млади живот заувек уградио у темеље наше слободе…
Храбри бугарски добровољци који су раме уз раме са нашим борцима бранили српска огњишта у источном делу Босне…
Сви они су српском борцу у леденом рову донели оно што је тада вредело више од сваког оружја – спасоносно сазнање да НИСМО САМИ!
А како заборавити сву ону неизмерну љубав коју смо примили ван линије фронта? Како заборавити племенити грчки народ који је отворио врата својих домова и својих срца за преко 20.000 наше деце и ратне сирочади? Примили су их, лечили, школовали и волели као своје рођене. Како заборавити стотине и стотине шлепера хране и лекова које су послале Грчка и Руска Црква. То је љубав која се не купује и која се никада, али баш никада не заборавља!
Време пролази, године лете, али ране и успомене српског народа не бледе. Данас када је наш генерал Ратко стигао у Отаџбину сећамо се њега и свих наших јунака и свих оних који су дошли са разних страна православне Васељене да бране Крст часни и слободу златну.
Нека је вечна слава свим јунацима који су своје животе дали за Републику Српску! Хвала сваком православном брату који је тада, кад је било бити или не бити, поносно стајао уз нас. Братство сковано у рову, под окриљем истог крста и истих светитеља, НИКАДА НЕ УМИРЕ!
ФОТО: фејсбук
