Зашто волимо наше ратне злочинце, шта каже психологија?

Подјелите чланак

Пише: Срђан ПУХАЛО/фронтал

Српски, хрватски и бошњачки националисти данас сложно тврде да скоро сви Срби воле и поштују Ратка Младића, јер та “истина” је у складу с њиховим ставовима и очекивањима. Срби су поносни због тога, а Бошњацима и Хрватима је то доказ да су сви Срби исти и да су они бољи људи од Срба.

Истраживања јавног мњења међу Србима у Републици Српској дају мало другачије податке.

Истраживање Валицона из 2025. године показује да половина Срба (52%) сматра да је Младић херој, док 37% сматра да није ни херој ни злочинац.  Младића као злочинца види 6% учесника у овој анкети.

Моје истраживање из 2019. године дало сличне податке. Мање од половине Срба (45%) сматрало је да Младић није злочинац, док 10.8% га опажа као злочинца. Осталих 45% испитаника избјегло је да одговори на ово питање.

Покушајмо да разумијемо шта је узрок оваквој перцепцији Младића од стране Срба.

Први разлог је у властима Републике Српске, који нам годинама говоре да је Ратко Младић наш херој, али и жртва. Злочинци су они други. Власт не допушта да се унутар Републике Српске води дебата о српским злочинима и злочинцима већ својим грађанима прописује шта да мисле и како да говоре о генералу. Покушаји да се дебата започне у оквиру невладиног сектора или на нивоу Босне и Херцеговине не може да успије, јер се невладин сектор опажа као издајнички, а све што долази од Бошњака као лаж и непријатељство.

Други разлог је конформизам, који се код нас посебно његује кроз безпоговорно повлађивање већини поништавања сваког појединачног мишљења које је другачије. Притисак средине у којој живимо је неподношљив за највећи број становника Републике Српске. Појединац није спреман да своје ставове јавно изговори, ако нису у складу с званичним ставовима које нам свако вече издиктира Додик путем РТРС-а или СРНЕ. Ћутање је исплативије и боље се спава.

Трећи разлог подразумијева да Срби желе да сачувају лијепу слику од себи по цијену да игноришу чињенице, судске пресуде и властита искуства. Припадање некој групи подразумијева да се негативне посљедице његових поступака могу реинтерпретирати као нешто што је  „нужна цијена рата“, „одговор на пријетњу“ или „заштита властитог народа“. Наравно према другим групама, поготово које нам представљају као непријатељске, та толеранција је много мања или је нема никако.

Национализам је четврти фактор без којег садашња власт у Републици Српској не би могла да опстане. Наравно, за њих то није национализам, већ патриотизам који је неопходан да би се “одбранила” Република Српска од унутрашњих и вањских непријатеља. Припадност властитој нацији је врхунско постигнуће, иако то нема везе с вама, већ сте имали “среће” да су вам отац и мајка Срби.

Пети фактор је страх од других, понајприје од Бошњака, а онда рецимо од Хрвата из Хрватске, док су Хрвати који живе у БиХ наши коалициони партнери. Не смијемо заборавити и вањске непријатеље који се мијењају кроз вријеме. Страх нам не да да рационално примишљамо реалност и зато нас стално друже у том стању.

Стереотипи и предрасуде у великој мјери одређују нашу перцепцију људи и догађаја, а власти у Републици Српској их немилице његују и користе. Нема дана када не чујемо да су сви Бошњаци муслимани, да су потенцијални терористи који једва чекају да укину Републику Српску. Хрвати су усташе, али их морамо трпити због наших интереса. И док су други прљави, ружни и зли, ми смо најбољи, најљепши и најпаметнији, мада то Завод за статистику не показује.

У оваквим околностима тешко је очекивати да ће се појавити много људи који су спреми да пркосе ставовима власти у Републици Српској по било чему, па и ратним злочинима.

Превише очекујемо од појединца.

П.С. Сада када сте све ово прочитали, провуците себе и припаднике свога народа кроз ово решето и видјећете да се не разликујете од Срба, само то никада нећете признати јавно.

ФОТО: фронтал

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *