Ко је био Мушан Топаловић Цацо?

Пише: Српскопитање

„Ако икад више дођеш да посјетиш бригаду, окренут ћемо те на ражњу код Седам браће“.

Док на јучерашњи текст вилене и из петних жила бране, не правећи разлику између Исмета и Рамиза, вријеме је да попричамо о Цаци. А ко је Цацо уопште био?

Мушан Топаловић Цацо био је командант 10. брдске бригаде Првог корпуса Армије Босне и Херцеговине, који је под својом контролом држао линију од Врбање до опсерваторија на Требевићу.

Цацо је на почетку рата преузео 10. брдску бригаду, која је била дио Првог корпуса Армије РБиХ. Чували су линију која је била јако важна Србима, који су  на овом потезу бранили своју главну комуникацију пут од Лукавице до Пала.

Но, припадници ове бригаде, према Цациној наредби, прво су почели одводити, махом небошњаке (касније и Бошњаке), на линију како би копали ровове.

„Почела су хапшења у опћини Стари Град, често на пијаци Маркале и напади на личну и приватну имовину. Након грађана српске и хрватске националности, дошли су на ред и Бошњаци. Узимали су све што је вриједило, новац, злато“, говорио је Исмет Дахић, први замјеник Вахида Каравелића, команданта 1. Корпуса АРБиХ.

Реакције врха није било, иако је ускоро било јасно да се доста њих не враћа кућама.

Каравелић је послије казао како је добио информације о злочинима Цацине бригаде. Покушао је посјетити 10. брдску, али тамо су му, према његовим ријечима, поручили: „Ако икад више дођеш да посјетиш бригаду, окренут ћемо те на ражњу код Седам браће“.

У међувремену, Казани су се пунили убијеним Сарајлијама које су Цацо и његови убијали на монструозан начин.

Најпознатији случај је онај брачног пара Марине и Радослава Комљенца, који су имали 67, односно 72 године и које су у јуну 1993. године из њихове куће отели Цацини војници и убили их на Казанима. Комљенци су били стари и скоро непокретни.

Према изјави њихове кћерке Слободанке Мацановић, ухапшени су „јер је неко морао платити за погибију шестеро или седмеро дјеце које је убила граната дан прије него што их је Цацо одвео“.

„Хајд’ каже пресијеци онај конопац. Ја, док сам дош’о ‘вамо, они су за мном. Ја пресијечем конопац, он је пао доле. Како сам пресјек’о, оно, више врата му пресијечем и он је пао доле. Каже, скини му то с врата. И ја му извалим. Он је баш био мртав. У главу, у чело су му…“, говорио је Сеад Кадић, припадник 10. брдске бригаде, послије истражитељима, о чему постоји видеозапис.

Кадић је на суду у Сарајеву правоснажно ослобођен одговорности за убиства Ергина Николића и Душка Јовановића.

Слободанка је у њиховом дому пронашла њихове наочале, двије личне карте и књигу „Фојница кроз вјекове“, коју је Марина читала. Била је поријеклом из овога града.

Штаку њене мајке пронашли су крај требевићке јаме, након акције у којој је Цацо убијен, али њихове кости Слободанка није нашла:

„Мој отац никада није идентифициран, а од мајке су пронашли само једну кост; и након што је узета за анализу ДНК, нестала је и она.“

До данас је само 15 лица, пронађених у Казанима, идентифицирано. Проблеми су у неподударању ДНК-а, али и у недостатку политичке воље да се ово питање коначно ријеши.

Али вратимо се на чишћење Цаце и прање руку Алије Изетбеговића од Цаце и његових злочина.

Акција је кренула синхронизовано, као што писах у случају Ћеле, Рамиза Делалића, 25. октобра 1993. у 3:00 х.

Са Ћелом се успјело испреговарати. Алија, Харис Силајџић и Ћело договорили су послушност и сачувао је главу. Пушка је ипак био успјешан преговарач…

Но, на Бистрику Пушка није успио, али, изашавши из базе Мушана Топаловића Цаце, Пушка је показао да га се плашио и уважавао, док ће у обрачуну са полицијом показати да им је итекако замјерио и крви се напио.

За разлику од Ћеле, Цацо није преговарао.

Оно што нисам поменуо у погледу писања о Ћели: поред Расима Делића, на акцији је инсистирао и Мунир Алибабић, тако да је Алија доведен пред свршен чин.

Бошњак који се осмилио писати о Ћели и Цаци и акцији рећи ће:

„Неколико дана прије ње, на сједници сарајевске Владе начелник Центра служби безбједности Мунир Алибабић готово драматично је стање јавног реда и мира у граду окарактеризирао као »неподношљиво« и додао да »или ћемо се обрачунати са носиоцима злочина и криминала, или ћемо сви скупа ући у општу анархију и безвлашће«. Ко иоле познаје метод рада као професионалну нарав овог високо професионалног полицајца могао је претпоставити да ће се нешто крупно и важно ускоро десити.“

И десило се.

Наређење Предсједништва, а на томе је посебно инсистирао и предсједник Алија Изетбеговић, било је да се мора водити рачуна да цијела акција прође са што мање жртава на обје стране, као и међу цивилним становништвом.

Акција није била нимало једноставна јер се истовремено требало запосјести чак тринаест добро обезбијеђених база, колико су Топаловић и Делалић држали са својим присталицама.

Морало се, такођер, водити рачуна и о обезбјеђењу свих прилаза тим базама како се не би десило да јуришним одредима МУП-а и Армије војници лојални смијењеним командантима не би пришли са леђа.

Главна Топаловићева база, у којој се налазио он са педесетак својих војника, налазила се у једној вишеспратници у околини сарајевске „Пиваре“. На том правцу дјеловали су припадници батаљона војне полиције и Викићеви „специјалци“.

Да не би било да дајем машти на вољу, послужит ћу се ријечима новинара:

„Мушан Топаловић је, међутим, још неколико сати са својим људима пружао отпор. Никакве позиве на предају он није прихватао па су борбе око његовог упоришта на Бистрику потрајале готово до поноћи. На жалост, у овим борбама погинуло је 9 припадника здружених снага Армије и МУП-а БиХ, тројица инспектора МУП-а и шесторица припадника батаљона војне полиције.

Готово је невјероватна бруталност и бестијалност са којом је Топаловић лично поступао са заробљеним припадницима Армије и МУП-а прије него што их је звјерски ликвидирао. Све заробљене борце он је лично заклао (!?). Армина Хебиба, припадника војне полиције, иначе сина Авде Хебиба, након што му је ископао очи, бацио је кроз прозор са шестог спрата!!??

Негдје око поноћи, након што су припадници Армије и МУП-а кренули у одлучујући напад на његово утврђење, Мушан Топаловић са својим људима одлучује се на предају.

Вијест о стравичним злочинима које је починио према припадницима Армије и МУП-а прострујала је градом и шокирала Сарајлије. Стотине људи са моткама и другим оруђима изашло је на сарајевске улице да линчују Топаловића и његове зликовце. Због тога заробљенике припадници Армије и МУП-а привремено уклањају у зграду Првог корпуса.

Након неколико сати и након што су се грађани повукли у своје станове, Топаловић је смјештен у аутомобил који је требао кренути према војном затвору. У једном тренутку отргао се и потрчао из Улице Данијела Озме кроз мали парк према Титовој улици. Стигли су га рафали његових чувара и усмртили га испред Централе Странке демократске акције.

Више од 400 припадника 9. и 10. брдске бригаде је разоружано и приведено у затвор. Сви други, њих више од двије хиљаде, исказали су лојалност државном и армијском врху.

Грађани Сарајева који су без даха слушали редовне извјештаје преко средстава информирања коначно су могли одахнути. Многи од њих овај тренутак дочекали су као »ново рођење«, или бар као велики корак ка дефинитивној слободи.“

Тада је Цацо убио: Адмир Хебиб (1969), Кемал Којић (1960), Драган Миљановић (1967), Славен Маркешић (1965), Срђан Босиљчић (1963), Елвир Шовшић (1974), Хамид Хумић (1968), Јасмин Чамџија (1968) и Изет Каршић (1959).

Шесторица њих, Бошњаци, покопани су у Великом парку у Сарајеву. Нико не поставља питање зашто с њима нису покопани и Драган, Славен и Срђан.

О привођењу остало је записано:

„Када је заробљен, (Јусуф, оп. а.) Пушина ме назвао и казао: ‘Ваха, доводим га код тебе, предајем их теби’, на шта сам му одговорио: ‘Пушина, није такав одговор, по наређењу предсједника, ти их требаш процесуирати…’“, ријечи су Вахида Каравелића, који додаје:

„Кад је приведен у Команду Корпуса, коју је осигуравала чета војне полиције – већ су чули о масакру полицајаца. Они људи који су га проводили у ходнику… одређена група полицајаца пришла је Цаци и почели га малтретирати. Тући… У ходнику је стање било врло озбиљно. Вриска, галама, псовке… тад сам вриснуо: ‘Стоп, прекините’, умало није дошло до употребе оружја да бих смирио ситуацију. Цацо је само шутио, није проговарао.“

„Послали су неискусну дјецу, зашто Цацу није ухапсио командант? Тако то иде, по заповједној одговорности. Неко за то треба одговарати“, сматра Мухамед Швракић, први човјек сарајевског удружења „Зелене беретке“.

А онда су заболи прст у око Авди Хебибу и осталим родитељима побијених, муслиманским жртвама, да занемаримо српске и хрватске побијене, бачене у Казане са непознате локације.

Цаци се организује џеназа 26. новембра 1997. и он се сахрањује на шехидском гробљу са својим газдом Алијом Изетбеговићем.

Цацо је награђен за сав покољ српских, хрватских жртава, као и бошњачких, мезаром на Ковачима.

Сарајево, Алија и његова хорда опрали су се суђењем.

Дванаест Цациних војника процесуирано је. Неки су осуђени на симболичне казне, неки су ослобођени одговорности: Есад Туцаковић, Зијо Кубат, Рефик Чолак, Мевлудин Селак, Сенад Хасић, Самир Сеферовић, Есад Раонић, Сенад Харачић, Сабахудин Жига, Омер Тенџо, Самир Љубовић и Армин Хоџић.

Свима је суђено за „свирепа убиства“.

Тринаести, Самир Бејтић, једини је осуђен за ратни злочин.

А Сарајево ћути, дичи се и брани злочин, па и над сопственим народом, од кољача свога рода.

Извор: Фејсбук сгтраница Борац ВРС

ФОТО: фејсбук